Alfred Adler

Alfred Alder (rođen 1870. godine u Beču, umro 1937. u Aberdenu u Škotskoj) je tvorac individualne psihologije. Za Adlera je svaka ličnost neponovljiva i jedinstvena celina, vođena jednim osnovnim ciljem koji oblikuje čitav njen život, stvarajući njen osoben „životni stil“. Taj osnovni cilj može biti zdrav ili neurotičan.

Zdrav cilj za Adlera podrazumeva okrenutost ka zajednici, razvijeno osećanje za druge i delatnost u korist zajednice. Neurotična ličnost je, međutim, egocentrično usredsređena na sebe samu, i sledi vlastiti fiktivni, neostvarivi cilj. U osnovi tog cilja je potreba da se postignu savršenstvo i nadmoć u odnosu na druge.

Težnjom za superirornošću ličnost pokušava da nadomesti osećanje manje vrednosti i nedovoljnosti.

Uzrok osećanja manje vrednosti može biti organski, to može biti neka bolest, fizička mana ili nedostatak. Taj uzrok može biti i psihološki. Čovek može poverovati da je bezvredniji od drugih, koji ga prevazilaze svojim mogućnostima ili dostignućima. Ili osećanje manje vrednosti može proizaći jednostavno iz uzrasta. Tako se dete oseća manje vrednim od odraslih.

Razvijajući osećanje za zajednicu čovek na zdrav način prevazilazi osećanje manje vrednosti, dostižući zrelost kroz rad, saradnju i prijateljstvo. Neuspeh da se prevaziđe osećanje bezvrednosti vodi u neurozu.

Adler razlikuje četiri osnovna tipa karaktera ili životnih stilova. Ovu tipologiju ne treba uzeti doslovno već pre kao koristan orijentir, jer je za Adlera svaka ličnost jedinstvena, ne tek ponavljanje nekog opšteg tipa.

Prvi tip je dominirajući. Takve osobe su agresivne i sklone da dominiraju drugima. Imaju mnogo energije. Teže ličnoj moći i spremne su da odgurnu svakog ko im se nađe na putu.

Drugi tip je naslanjajući. Ovakve osobe se oslanjaju na druge kako bi izašle na kraj sa životnim teškoćama. Imaju malo energije i zavisne su od drugih.

Treći tip je izbegavajući. To su osobe lišene energije koje izbegavaju život, a posebno druge ljude, težeći da se zatvore u svoj lični svet.

Četvrti tip je društveno koristan. To je zdrava ličnost koja ima energije i koja je usmerena ka društvu, ne ka sebi.

Veoma je važno napomenuti da za Adlera, za razliku od Frojda, ličnost nije tek puki proizvod prošlosti već da je okrenuta budućnosti. Naš životni stil je, naime, određen onim što želimo da postignemo i čemu težimo. Ljudska ličnost je takođe celina, ne zbir sastavnih delova.

Životni stil se u osnovi formira veoma rano, negde do pete godine. Tri osnovne situacije u detinjstvu najviše doprinose razvijanju lažnog životnog cilja.

Prvu karakterišu organska inferironost i rane bolesti.

Drugu karakteriše tetošenje. Razmaženo dete ne uči da se samo stara o sebi, i kasnije otkriva svoju inferiornost. Kako se njegove želje uzimaju kao zapovest, to dete ne uči da se sa drugim ljudima ophodi drugačije do izdajući naređenja, zbog čega će nailaziti na otpor i neprijateljstvo.

Treću situaciju karkaterišu zanemarivanje ili zlostavljanje. Takva deca razvijaju osećanje manje vrednosti jer sa njima postupaju kao sa bezvrednima, postaju nepoverljiva i stoga sebična, nesposobna za ljubav.

Adler naglašava značaj reda rođenja i odnose sa braćama i sestrama za formiranje ličnosti. Verovatnije je da će jedino dete biti razmaženo, sa svim posledicama koje iz toga proizlaze. Njemu će se ukazivati posebna pažnja, ponekad opterećena anksioznošću. Sa druge strane, ukoliko su roditelji skloni zlostavljanju, biće samo koje će morati da zlostavljanje podnese.

Prvo dete počinje život kao jedino da bi zatim bilo „skinuto s prestola“ sledećim. Prvorođenčad prostaju problem češće u drugih. Često su prerano sazrela. Usamljenija su i konzervativnija od druge dece.

Drugorođeno dete ima ispred sebe prvo sa kojim se takmiči, pokušavajući da ga prevaziđe.

Najmlađe dete najčešće postaje mezimče koje biva tetošeno. Ono je jedino koje, u porodici sa više dece, nikada ne biva svrgnuto s prestola. Posle prvorođenog, najsklonije je da postane uzrok problema. Sa druge strane, najmlađe dete se može osetiti beznadežno inferiornim jer su sva druga deca starija i nadmoćnija.

Za Adlera je cilj terapije da pacijent shvati prirodu svog životnog cilja, razume njegove korene u ka sebi okrenutoj fikciji, i da podstakne pacijentov interes za zajednicu, a samim tim i energiju koju taj interes budi.

Dela Alfreda Adlera:
– Studija o manjoj vrednosti organa (Studie über Minderwertigkeit von Organen),
– O nervoznom krakteru (Über den nervösen Charakter),
– Razumevanje ljudske prirode (Menschenkenntnis),
– Individualna psihologija, praksa i teorija (Praxis und theorie der individualpsychologie)

Koristan link C. George Boeree – Alfred Adler

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather