Bezbednost

Lidija živi u stalnom grču, strahujući za vlastitu bezbednosti i bezbednost svoje porodice. Naročito dece. Najveći deo svog vremena i svoje energije posvećuje pokušajima da predvidi i predupredi opasnosti koje mogu zapretiti. Opasnosti su međutim bezbrojne. Odasvud vrebaju. U kući, na ulici. Na poslu, izletima ili u školi. U saobraćaju, u igri ali i prilikom jela.

Tu su nebrojene nesreće koje svakog trenutka mogu da se dogode. Tu su trovanja. Tu su podmukle bolesti koje čoveka mogu spopasti, iskoristivši i najmanju neopreznost ili nepažnju, i koje katakd mogu započeti bezazleno, čak neprimetno, da bi se završile ko zna kako.

Tu su manijaci, ubice, razbojnici, provalnici i siledžije.

Tu su narkotici i sekte.

Lidiju zgražava i užasava to što i naizgled bezazleni događaji ponekad nose pogubne posledice, što iz sitnih nezgoda mogu proisteći krupne nesreće i što trenutak nepažnje može imati nesagledivo težak, čak poguban ishod.

Ona mora sve predvideti kako bi sve predupredila. I mora imati odbranu od svake opasnosti. Stoga neumorno bdi nad svetom kako joj ne bi promaklo nešto što se može pokazati od presudne važnosti. Teško pada u san, spava malo i nemirno, kao da se drži ivice jave, spremna da se u svakom trenutku iz sna otrgne. Nikada ne može da zaspi pre nego što se uveri da su svi bližnji bezbedni.

Ne voli iznenađenja jer ona mogu doneti nove, neočekivane pretnje.

Kroz život prolazi stegnuta sa nekim stalnim grčem u stomaku.

Oni koje pokušava da zaštiti joj često otežavaju posao, buneći se protiv njenog nadzora, njenih upozorenja i njenih saveta koje doživljavaju kao oblik sputavanja i ograničavanja vlastite slobode. Iz toga proističu mnogi sukobi.

Lidija se iscrpljuje u bdenju nad uvek pretećim svetom, satire u predviđanju opasnosti i smišljanju odbrana, ali je ipak svakodnevno prinuđena da se suoči sa činjenicom da je neostvariv zadatak koji je sebi postavila.

Opasnosti je naprosto previše na ovom svetu. Kada shvati da je nešto previdela, kada se dogodi nešto neočekivano i loše, ima osećaj kao da naglo gubi tlo pod nogama i propada negde u prazno.

Zadatak koji je sebi postavila prevazilazi ne samo njene već svačije snage. Lidija, međutim, sa tim ne može da se pomiri. Naprotiv, oseća se krivom i bezvrednom, žestoko napada i prezire sebe što nije u stanju da predvidi i predupredi svaku opasnost.

Neshvatljiva joj je bezbrižnost kojom neki ljudi idu kroz život. Smatra je krajnjom neodogovornošću koja zaslužuje najtežu i najoštriju kaznu.

Ponekad potajno zavidi ljudima koji se ponašaju kao da im se ništa ne može dogoditi. Ni njima ni onima koji su im bliski. Pita se jesu li to zaista nekim čudom uspeli da postanu neranjivi. Ili su možda previše ograničeni da bi shvatili kakve sve opasnosti odasvud vrebaju.

Lidija jednostavno odbija da prihvati krhkost ljudskog postojanja. I u tome je uzrok njenih nevolja.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather