Bezvoljnost i gubitak motivacije

Ima u životu perioda kada gubimo motivaciju. Kada postajemo bezvoljni. Kada nam ni do čega nije. Ciljevi kojima smo težili nam tada izgledaju prazni, besmisleni, bljutavi, beznačajni. Takvi periodi su veoma mučni ali mogu postati prilika za ozbiljno preispitivanje i promenu. Na gubitak motivacije ljudi obično reaguju na dva podjednako neproduktivna načina. Ili se prepuštaju bezvoljnosti i u nju utonu kao u živo blato koje sve guta. Ili bi pokušavaju da sebe silom nateraju da nastave dalje, što daje veoma mršave i nezadovoljavajuća a često i nikakve rezultate.

Gubitak motivacije je znak da smo zapali u duboku unutrašnju pometenost, čije uzroke valja istražiti. Zašto nas više ne drži ono što nas je dotad držalo? Niti nas vuče ono što nas je dotad vuklo? Zašto nam je postalo beznačajno i besmisleno ono čemu smo bili posvećeni?

Kao i uvek kada je ljudska duša u pitanju, mogući su različti odgovori.

Možda smo osetili da ciljevi kojima smo težili zapravo nisu naši iako to ne želimo da sebi otvoreno priznamo? Da su nam ih nametnuli drugi ili da smo ih sami sebi nametnuli. U tom slučaju je bezvoljnost izraz nesvesnog opiranja da nastavimo putem kojim zapravo ne želimo da idemo i protest protiv spoljašnje ili unutrašnje priunude kojoj smo podvrgnuti.

A možda smo se to u sebe razočarali? Možda nismo uspeli da ispunimo vlastita očekivanja. Možda se ispostavilo da su naši dometi manji nego što smo verovali da će biti. Možda nam se čini da smo žalosno podbacili. Možda smo se suočili sa činjenicom da je daleko blistav uspeh kakav smo sebi predočavali. Pa se sada s gađenjem odvraćamo od onoga čemu smo težili. Tada je bezvoljnost oblik našeg prezira prema sebi. A gubitak motivacije je pokušaj da se, odbacivanjem ciljeva, nekako zabašuri neuspeh koji uopšte ne mora biti tako veliki kao što nam se zbog preteranih očekivanja čini. Tada se podsvesno tešimo kako nešto ne uspevamo da postignemo jer to i ne želimo, a odustajanjem spasavamo sebe novih nesupeha ili, najčešće „neuspeha“.

Možda su iskrsle neke nepredviđene teškoće ili okolnosti sa kojima odbijamo da se uhvatimo u koštac. Bilo zato što smo od onih koji bi da sve unapred predvide i koji odbijaju da prihvate kako to nije moguće, bilo zato što strahujemo da u novim okolnostima nećemo umeti da se snađemo. Gubitak motivacije je tada sredstvo bekstva.

Ili se ispostavilo da je ono što želimo daleko teže ostvati nego što smo se nadali, da su prepreke daleko brojnije i veće ono što smo to sebi predstavljali. A od onih smo koji bi da im sve otprve, lako i brzo, pođe za rukom. Pa uvređeni što sve ne ide kao podmazano, gubimo volju da nastavimo.

Ili smo možda na dobrom putu na ostvarimo nešto što sebi zabranjujemo. Trijumf ili kakvu osvetu, na primer. Ili nešto daleko konstruktivnije. Kakvo vredno dostignuće koga se plašimo jer se bojimo isticanja. Ili smo na putu da se približimo sebi a od sebe strahujemo. U takvim slučajevim gubitkom motivacije sabotiramo sebe same.

Pronaći uzrok perioda nemotivisanosti i bezvoljnosti znači otvoriti sebi mogućnost promene.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)