Dokolica

Ništa vredno ne nastaje u žurbi. Sve što je važno traži vreme da sazri. I misli, i doživljaji, i osećanja. Ponekad se najvažnije stvari u nama zbivaju onda kada naizgled ništa ne činimo, kada nam se naizgled ništa ne događa. Tek nam dokolica pruža priliku da zaista otkrijemo i sebe i druge. Sebi retko ostavljamo dovoljno vremena. Izbegavamo dokolicu jer se zbog nje osećamo krivim. Čini nam se da bismo stalno morali biti nečim zauzeti. Ponosimo se svojom zauzetošću, kao da to više vredimo, što smo zauzetiji. Dokolica je nešto čega se stidimo. Taj je dokon, izgovara se sa prezirom i pogrdom.

Zapravo smo u stalnom bekstvu, a da to sebi ne priznajemo. Pretrpavamo sebe besmislenim obavezama, trčimo za zabavama koje nas ne ispunjavaju. Ako ništa drugo, blenemo u televizor. Ili tumaramo internetom.

Izbegavamo da ostanemo nasamo sa svojim mislima i svojim osećanjima. Ne dozvoljavamo im da se uobliče, prodube, razviju. Gušimo ih u zametku. Sasecamo. Tako sami uništavamo ono najvrednije u nama.

Vremena za dokolicu bi se našlo, da to zaista želimo. Vreme nemilice rasipamo na stvari koje nam ništa ne znače. Ubijamo ga, kako se to obično kaže. A onda se vajkamo kako ga nemamo. Tek u dokolici otkrivamo gustinu iskustva. Tek u dokoloci, kada se sve slegne, stvari dolaze na svoje mesto. Tek tada shvatamo njihovo pravo značenje, uočavamo njihovu pravu vezu. Tek u dokolici vidimo ljude i događaje u pravoj svetlosti. U žurbi, naprotiv, samo prelazimo preko svega, hitajući ka nečem sledećem.

Dokolica nam vraća punoću, miris i ukus života. Izvlači boje iz sivila svakodnevnice.

Tek se u dokolici rađaju ona prava, ona najdublja osećanja.

Iz dokolice, kao iz plodnog tla, izrasta stvaralaštvo.

Iz dokolice izrasta svest o sebi.

Porepustimo se dokolici. Odbranimo je, od sebe i drugih. Dokolica će nas učiniti ispunjenijim, snažnijim, življim, zadovoljnijim.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather