Duševna gipkost

Pod udarcima života, ljudi se iznutra ukrute, stvrdnu, učaure. Tako bi da lakše podnesu ono što im se događa i ono što ih pogađa. Pritom, međutim, gube duševnu svežinu i gipkost. Doživljaji im siromaše i sahnu.

Prijemčivost zakržljava, osetljivost se smanjuje.

Sposobnost da se uoči, spozna, doživi bilo šta novo gasne.

Kopne čilost i snaga neophodne za promene.

Ti ljudi se gase, umirući još za života, u kome se iz dana u dan sve teže snalaze. Otuda njihovi strahovi svakodnevno rastu. Najradije bi da zaustave i umrtve sve oko sebe kako bi se osetili bar malo sigurnijim, ali je to nemoguće.

Od bola i mučnine tražimo utočište u otupelosti, ali su čak i bol i mučnina još uvek bolji od tuposti.

Umrtveljnost je previsoka cena kojom plaćamo osećanje jedne lažne, nepostojeće i nemoguće sigurnosti.

Život, stalno iznova, donosi nove izazove na koje valja odgovoriti.

Ti izazovi zahtevaju živu prijemčivost kako bismo ih prepoznali i duševnu gipkost kako bismo im odgovorili na pravi način.

Razgibajmo se i razmrdajmo, zato, iznutra. Džaba nam sva telesna gimnastika i sva telesna okretnost do koje uspemo da se dovinemo ako nam duša ostane ukrućena.

Održavajmo unutrašnju svežinu i gipkost, razvijajmo prijemčivost, produbljujmo sposobnost doživljavanja. To je ono najdragocenije što imamo.

Ostanimo otvoreni prema svetu i prema sebi samima. Prikupimo dovoljno hrabrosti da se menjamo. Ne menja se samo ono što je mrtvo, ono se raspada i truli.

Klonimo se vlastitih čaura. Ono što nam se čini skloništem je zapravo zatvor u koji smo sami sebe strpali.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)