Duševni bol

Duševni bol možemo pokušati da poreknemo, da ga potisnemo što dublje. Možemo pokušati i da bol predupredimo, živeći kao pod anestezijom ili nastojeći da sebe učinimo nepovredivim. Bol možemo i preuveličavati. Nije nestao bol koji smo potisnuli. Naprotiv, nastavlja da rije u nama, nastavlja da truje naš život. Taj potisnuti bol je uzrok mnogih naših postupaka, koji i se i nama i drugima čine nerazumljivim. Uzrok je mnogih naših strahova i nevolja. Što ga dublje potiskujemo, ta nas više prožima i odsudnije nama upravlja.

Da bismo prevazišli duševni bol, neophodno je da se prema njemu otvorimo, da ga doživimo u svoj njegovoj snazi. To je doživljaj koji pročićšava.

U strahu od bola, činimo sebe neosetljivim. Postajemo umrtvljeni, otupeli. Tako životu oduzimamo svaku draž. Tako sebe uništavamo.

U strahu od bola, pokušavamo da se uzdignemo iznad svih i iznad svega, kako bismo sebe učinili neranjivim. Žudnja za nepovredivošću se nalazi u osnovi potrebe za nadmoći. U stvarnosti je nedostižna superiornost za kojom žudimo svom silinom. Zato je postižemo u mašti, umislivši da smo ono što nismo. Tako postajemo još ranjiviji i, samim ti, još uplašeniji. Bolovima koje nam nanosi život dodajemo bolove kojima je uzrok naša umišljenost. Naš naduvani ego se stalno sa nečim sudara i stalno o nešto zapinje. Tako, i nehotice, povređujemo sami sebe.

Bol sebi možemo nanositi i s mahom nesvesnom namerom. Da bismo sebe kaznili jer smo se pokazali nedoraslim zahtevima koje sebi postavljamo.

Događa nam se i da preuveličavamo svoje bolove. Da bismo se njima poslužili kao oružjem protiv drugih. Da bismo im se osvetili, da bismo ih opteretili osećanjem krivice ili ih porobili, predočavajući svu veličinu patnje koju nam nanose.

Preuveličavanje bola nam može poslužiti i kao opravdanje za neprijateljstvo koje gajimo prema drugima ili za povrede koje im nanosimo.

Rastapanjem u bolu možemo pokušati da se rešimo nepodnošljivog osećanja krivice. Preuveličavanje bola nam može poslužiti i kao dokaz vlastite nadmoći jer „plemenite duše“ (u koje, naravno, sebe ubrajamo), pade više i dublje od onih običnih.

Duševni bolovi su deo života, ne možemo ih izbeći. Nećemo ih ukloniti poricanjem i potiskivanjem. Nećemo ih onemogućiti oklopom superiornosti, koji bismo da na sebe navučemo. Ukloliko ih umrtvimo opštom otupelošću, učinićemo vlastiti život bljutavim. Sebi ćemo najbolje pomoći ako te bolove istinski proživimo i odbolujemo.

Možemo, međutim, nešto drugo. Možemo izbeći da bolovima, koje nanosi život, dodajemo one koje sami uzrokujemo.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather