Gađenje

Gađenje se u nama taloži iz dana u dan. Sve dok nam neke stvari ne postanu toliko mrske da više prosto ne možemo«očima da ih vidimo». Bilo da je reč o poslovima kojima se bavimo, ljudima sa kojima živimo ili radimo, mestima u kojima obitavamo ili koja posećujemo ili pak delatnostima kojima se zanimamo i zabavljamo.

Neki tada sa odvratnošću sve napuštaju i idu dalje. Do nekog novog gađenja.

Neke ova mučnina plaši i pokušavaju da je suzbiju, potisnu. Sve dok jednog dana ponovo ne izbije na površinu svom silinom.

Neki ostaju zbunjeni i ne znaju šta bi.

Gađenje je posledica izneverenih očekivanja. Ono je izraz naše uvređenosti jer nismo dobili ono što smo smatrali da nam s punim pravom pripada, a da pritom veoma često ni sami ne znamo šta je to tačno. Ali imamo osećaj da «to nije to» koji prati neki pepeljavo kiselkasti ukus.
Možda, međutim, od ljudi, okolnosti pa i nas samih tražimo previše, čak nemoguće?
Možda se nismo pokazali onako kako smo želeli i dokazali vlastitu briljantnu nadmoć u koju smo tako čvrsto verovali?
Možda su ljudi i okolnosti naneli žestok udarac našem ponosu. Ili smo to, vlastitom nedovoljnošću, učinili mi sami? Gađenje je često potmuli bol teško ranjenog ponosa.
Možda bismo hteli neostvarivo i osećamo se silno povređenim što nam to nije dato?
Kada nas obuzme gađenje, valja se zapitati šta je to povredilo naš ponos i koja su naša očekivanja izneverena.
Šta je to oštetilo preuveličanu sliku koju gajimo o samima sebi i pravima koja nam, kao nadmoćnim bićima, pripadaju?
Umesto da bežimo unapred, potiskujemo ili se vrzmamo po vlastitoj zbunjenosti, svedimo sebe na pravu meru. To nije lako ali je lekovito i delotvorno.
Ko od života traži previše, dobija premalo jer ne ume da uživa u onome što ima.
Ko bi da bude više nego što jeste, biva manje nego što bi mo

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather