Glavni

Igora je dugo mučilo osećanje da ga ljudi pritiskaju, guše, sapinju i gnječe. Nikako mu nije uspevalo da se oslobodi ovog mučnog osećanja, sve dok nije otkrio da uzrok leži u njegovoj potrebi da bude glavni.

Bespogovorno i nesporno, uvek i u svakoj prilici.

Sebe je uvek video kao dirigenta, režisera, glavnog junaka. Drugi ljudi su za Igora bili manje više nevažni i zamenjivi članovi orkestra, figure lišene vlastite volje i pameti koje on pokreće, beznačajni statisti ili publika čiji je zadatak da napeto, sa oduševljenjem prati njegove poduhvate i burno aplaudira.

Nije uvek bilo izvodljivo postaviti se iznad drugih. Često se dešavalo da se neko sa njim nadmeće, trudeći se da ga potisne, gurne u stranu, baci u senku. Ili ljudi, zaokupljeni sobom na njega ne bi obraćali nikakvu pažnju. Tada bi mu dolazilo da pukne od muke i iskoči iz kože, da nešto razbije, da nekog ubriše i uvredi ili da sam sebe izujeda.

Na jednoj proslavi, koju je želeo ali nije mogao da izbegne, osetio se posebno loše. Imao je utisak da ne može da diše, da nema dovoljno vazduha, da će se svakog trenutka ugušiti. Morao je da smesta napusti proslavu, pre svih. Ljutio se, međutim, na sebe zbog ovog odlaska koji mu je ličlio na bekstvo poraženog.

Dugo se prevrtao po krevetu, ali nije mogao da zaspi. Ustao je i prešao u dnevnu sobu. Pokušao je nešto da čita, ali nije išlo. Upalio je televizor ali nije razabirao šta zapravo gleda – bio je to tek niz brzo promičućih i besmislenih slika.

Onda je iz sećanja stala da izranja slika čoveka sapetog o zemlju mnogobrojnim koncima. Prisetio se priče koja ga je uzbuđivala još iz deitnjstva, bila je to priča o Guliveru i Liliputancima. Prisetio se proslave sa koje je tako neslavno utekao. Prisetio se koliko su mu išli na živce svi ti «sitni ljudi», zaokupljeni svojim sitnim brigama, koji brbljaju o beznačajnim sitnicama, ne obraćajući pažnju na njegovu veličinu
Da bio je Guliver među Liliputancima. Živeo je i radio okružen Liliputncima.
Liliputnaci su ga čitavog života prikivali uza zemlju. I tako onemogućavali.
Ljutio se na njihovu zlobnu zavidljivost, glupost, ograničenost nesposbnost. Besneo je jer nisu u u stanju da razumeju njegovu veličinu i značaj. Ljutio se na sebe što uopšte «baca biser pred svinje».
Bio je, kako je sam verovao, iznad svih. Ali je njih bilo mnogo a on je bio jedan. Nadvladavali su ga svojim mnoštvom.
Narednih nedelja je Igor lagano shvatao koliko se osećao pritisnut, sapet, zgnječen i kao da se guši kada god mu nije polazilo za rukom da bude nesporno glavni i bespogovorno dominira. Tada bi se osećao strašno poniženim. Besneo bi na sebe što je to dozvolio i na druge ljude koji su ga unizili jer mu nisu dopustili da se uzdigne iznad njih.
Razumeo je poreklo osećanja koja su ga mučila. Da bi ih se oslobodio ili umanjio, morao je da se oslobodi ili umanji svoju potrebu da bude glavni.
To nije išlo ni jednostavno ni brzo. Potreba je bila jaka i duboko usidrena u njemu. Vremenom je ipak počeo da je doživljava kao veliko opterećenje koje je sebi nametnuo. Počeo je da otkriva u sebi suprotne potrebe. Želje da ostane u pozadini, u senci, neprimećen i nepoznat protiv kojih se očajnički borio, u strahu da će, ako im popusti, jednostavno biti izbrisan.
Ipak je lagano uspevao da prihvata sebe kao čoveka među drugim ljudima. Ni iznad ni ispod njih. A njegova osećanja sapetosti, pristisnutosti, zgnječenosti, gušenja i poniženja su slabila i nestajala.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather