Glumac

Miroslav je smatran šarmantnim i prijatnim čovekom. Ljudi su, a posebno žene, voleli i tražili njegovo društvo. Osvajao je srdačnošću i zaraznom vedrinom. Kako nije bio ni zamoran ni naporan, svi su mu rado izlazili u susret.

Tako je bez mnogo truda postizao uspehe, nedostupne čak i onima koji su ulagali mnogo više napora i rada. Uz Miroslava je život izgledao lakši, lepršaviji. Ljudi nisu osećali da ih napada ili ugrožava i zato se protiv njega nisu borili, niti su mu postavljali prepreke koje drugima postavljaju.

Uprkos svoje omiljenosti, uprkos uspehu koji ga je pratio, Miroslava je često zahvatao neki neodređeni nemir i mučila neka nejasna strepnja.

Ponekad bi ga, pre važnijih susreta, hvatala prava scenska trema, onakva kakvu oseća glumac pre nego što se pojavi pred publikom.

Imao je povremeno i prave noćne more. Tada je sanjao ledena lica koja ne obraćaju pažnju na njegovu srdačnost, njegove duhovitoste njegove šale i anegdote. Bila su to lica koja neumoljivo sude i koja ništa ne može raskraviti.

Sanjao bi takođe kako ga razobličavaju, a da nije tačno znao zbog čega, i izlažu javnom sramoćenju.

Miroslavljev problem je u tome što je navikao da se provlači kroz život šarmom i površnom duhovitošću. Nikada ni u šta nije ulagao ozbiljan napor i nikada se ni u šta nije ozbiljno udubljivao.

Nije ulazio dublje ni u odnose sa ljudima. Njegova je srdačnost bila rutinska i isto toliko površna kao i njegova duhovitost. Potajno se pribojavao da će se to kad tad primetiti.

Raspolagao je ograničenim repertoarom gestova, šala i anegdota koji su po pravilu palili ali je uvek postojala opasnost da iznevere. I to možda u nekom kritičnom, odsudnom trenutku.

Uostalom, nije bio tako bezazlen kakvim se predstavljao. Uspevalo mu je da se uspne iznad mnogih i da dobije više nego što su drugi dobijali a da ovi zapravo ne shvate šta se stvarno događa.

Krišom je to nazivao taktikom «uspavljivanja i zavaravanja protivnika», potajno se ponoseći što je lukav kao Odisej.
Strahovao je, međutim, da ljudi ne primete šta on zapravo radi, da se u besu ne okrenu protiv njega i ne unište ga.
Miroslav je uspešno glumio samog sebe. Bio je vešt glumac kome je predstavljanje vlastite ličnosti išlo od ruke.
Strahovao je, međutim, da će ga glumački instinkt izdati i da će predstava biti raskrinkana.
I ne samo to. Mučilo ga je tišteće osećanje uzaludnosti i praznine jer iza dopadljivih gestova i fraza, nije bilo ničega.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather