Gonič robova

Nikada ne ostavlja na miru one koji od njega zavise. Stara se da ih optereti što većim teretom. Kako bi iz njih, a na vlastitu korist, izvukao najviše. Ali i da bi ih, što je možda još važnije, držao u neprekidnoj podređenosti.

Svoje žrtve časti visokoparnim propovedima o vrlinama marljivosti i žestokog, samopregornog rada. Kao da maltene doprinosi moralnom usavršavanju onih koje zapravo satire.

Ne podnosi pomisao na vreme koje bi ljudi mogli posvetiti sebi, kao da je to vreme njemu lično ukradeno, ako ih ne bi uvek držao nečim zauzetim.

Zato što tada izmiču njegovoj volji i kontroli, što ga užasava.

Uveren je da će se oni, koje ispusti iz ruku, neminovno urotiti protiv njega. Kovanje zavera doživljava kao suštinski deo ljudske prirode.

Uveren je da čovek ima samo dve mogućnosti: da porobi ili da bude porobljen.

Strahuje da će oni, koje ne podredi svojoj volji, uzeti da mu sude. U osudu je unapred uveren možda i stoga što, uprkos spoljašnjoj nadmenosti, o sebi zapravo i nema naročito laskavo mišljenje iako to svesno ne priznaje ni sebi samom.

Želi da poništi tuđu svest tako što će je prikovati za mnoštvo zadataka, ne ostavljajući joj prostora za išta drugo.

Uostalom, njegov je život prazan kada ne vitla bičem nad glavama robova koje goni da rade do iscrpljenosti.

U njemu nema ničega. Zato bi da i u drugima uništi punoću života, pretvarajući ih u radne mašine.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather