Hrabrost

Mnoge lepe sposobnosti propadaju, mnogi darovi ostaju neostvareni, mnogi životi bivaju osiromašeni, čak uništeni, mnoge radosti neproživljene usled nedostatka hrabrosti. Mnogo je onoga što bismo možda mogli, ali se ne usuđujemo da pokušamo. Najgore je, međutim, kada smo toliko „ubijeni u pojam“ da se više ne usuđujemo ni da želimo a kamoli da probamo. Kada smo toliko duboko zastrašeni da smo ostali i bez vlastitih želja, vlastitih misli, vlastitih osećanja.

Oni koji nemaju hrabrosti, dive se ili zavide onima koji je imaju. Često se zavist prikriva prezirom, pa se hrabrost proglašava ludošću. Pusti ga, taj je lud, odmahnuće rukom oni koji ni sebi neće priznati da im je krivo što i sami nisu bar pomalo „ludi“.

Oni koji bi želeli da budu hrabriji nego što jesu, obično vide hrabrost kao neko magično svojstvo, koje jedni poseduju dok drugima zauvek ostaje nedostupno. Ništa pogrešnije i ništa pogubnije od toga. Hrabrost nije svojstvo, već odnos prema životu i nama samima. Što smo bliži sebi, što je naš odnos prema životu neposredniji, to ćemo biti hrabriji. I obrnuto, što smo dalje od sebe, što smo proračunatiji, to ćemo biti uplašeniji.

Čega se to bojimo?

Ljudi misle da se boje posledica.

Strahuju da će biti na neki način kažnjeni ili izloženi osudi okoline ako se odvaže da učine ovo ili ono. Ovo su samo strahom preuveličane pretpostavke. Pa čak i da u njima ima nešto istine, šta onda? Ima li teže kazne od one kojom sebe već kaznili, osakativši sopstveni život? I zašto bi nam tuđe mišljenje bilo važnije od vlastite dobrobiti, tuđa ocena od samopoštovanja? A samopoštovanje nam niko ne može ni oduzeti, ni podariti.

Oni koji bi da sve proračunaju se boje nepredvidivog. Boje se da bi mogli „ispasti budale“. Da bi ih, ako ne budu dovoljno predostrožni, mogli „namagarčiti“ ljudi ili životne okolnosti. Ne vide, međutim, da su, pritisnuti večitim strahom, „namagarčili“ sami sebe.

Posledice su obično samo dobrodošao izgovor. Više od navodnih posledica, ljudi se plaše nečeg drugog – boje se neuspeha. Ne usuđuju se da nešto pokušaju iz straha da u tome neće uspeti. Da će, kako im se čini, doživeti bruku i sramotu. Strah od neuspeha je lanac kojim su sami sebe vezali.

Ali, kako da znamo da li nešto možemo, ako ne probamo? I ko kaže da jednoga dana nećemo moći ono što ne možemo danas? Čovek nije mašina sa jednom zauvek datim performansama. Čovek je biće koje se razvija. Biće koje jača boreći se sa teškoćama i preprekama. Zašto da sebi oduzmemo svaku šansu, time što ćemo unapred odustati? Ima mnogo mudrosti u onoj izreci koja kaže da i put od hiljadu kilometara počinje jednim korakom. Taj prvi korak je najvažniji. Bez njega ne bi bilo ni drugog, ni trećeg. Ko nikud ne krene, neće nikud ni stići. Ko ništa ne pokuša, nikada neće saznati šta je sve mogao da učini.

Nema neuspeha, nema bruke, nema sramote. Postoji samo naš život čiji je svaki trenutak dragocen. Jedno je pitanje da li ćemo sebi dozvoliti da ga zaista proživimo ili ćemo se od njega sklanjati, šćućureni negde po strani.

Hraborst i nije drugo do dozvola da zaista živimo svoj život, koju sami sebi i dajemo i oduzimamo.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather