Živeti ili trošiti

Ljudima se svakodnevno, bezobzirno i nastrljivo nameće jedna velika laž – da život nije ništa drugo do potrošnje i da istinski živeti znači kupovati sumanuto i grozničavo. Ništa pogrešnije od toga.

Ljudima se smišljeno i bezočno nabija osećanje manje vrednosti ukoliko ne poseduju ovaj ili onaj proizvod, ovu ili onu marku (ili brend kako to u poslednje vreme zovu), ovu ili onu novotariju. Ili ako ne koriste ovu ili onu uslugu ili ne prisustvuju ovom ili onom događaju.

Manevar je podao i podmukao, ali deluje. Oni koji se prime postaju robovi potrošnje. Najpre besomučno jurcaju okolo kako bi zaradili novac a zatim isto tako besomučno jurcaju kako bi kupovali ono što veruju da će ih održati u toku i time poštedeti osećanja ništavnosti onih koji zaostaju. Veoma je mnogo ljudi danas smrtno uplašeno da ne zaostane, da ne ispadne iz sve ubrzanijeg kovitlaca.

A ipak im ni najsumanutija potrošnja ne obezbeđuje ono što im je obećano – samopoštovanje.

Iz jednog suštinskog razloga – što se samopoštovanje ne može kupiti.

I iz jednog, da tako kažemo, taktičkog razloga – jer su se upustili u unapred izgubljenu trku. Ma koliko se upinjali da sebi priušte ono što je najnoviji hit i bez čega se apsolutno ne može, to nikada neće uspeti da ostvare – uvek će im iznova biti nametano nešto još novije što se, naravno, neizostavno mora imati. Ukoliko ne žele da ih proglase društveno pa i mentalno zaostalima.

Ova prljava igra se ne vodi samo posredstvom direktnih reklama već na jedan mnogo sveobuhvatniji način – posredstvom medijski oblikovanih i nametnutih životnih stilova, koji se svode na određene vrste potrošačkih navika.

Sa druge strane, pretvoreni u potrošače, ljudi se guraju u pasivnost a time i u nesnosnu dosadu, emocionalnu tupost i zastrašujuću bespomoćnost koju pasivnost sobom nosi. A zatim im se cinično obećava da će povećanom potrošnjom razbiti dosadu, povratiti emocionalnu živost, umiriti strahove. Koliko je samo on ih koji napade uznemirenosti pokušavaju da prevaziđu prisilnim kupovinama. I onih koji su obuzeti kupovinama jer ne znaju šta bi sa sobom. I onih kojima je šoping najveće životno uzbuđenje.

Čovek je aktivino, ne pasivno biće. Biće koje se suštinski izražava i suštinski živi kroz delanje i stvaranje, ne kroz potrošnju.

Što više trošimo, manje živimo. I što smo življi, to nam je potrošnja manje važna.

Život i potrošnja su u obrnutoj srazmeri.

Besomučno trošeći, čovek uništava sebe ali i prirodnu okolinu u kojoj živi.

Imajući u vidu dramatično rastuće zagađenje, preteće klimatske promene i iscrpljivanje prirodnih resursa, smanjenje potrošnje postaje uslov samog opstanka ljudske vrste.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather