Život sa ciljem i život bez cilja

Najmučniji je život koji se živi bez cilja. Onaj koji se rutinski odrađuje. Natopljen dosadom, nagrizan prazninom, izjedan besmislom. Čovek je biće cilja.

Cilj usmerava naše živote, daje im punoću i smisao. Vodi nas i podstiče. Budi i usredsređuje naše snage.

Lišeni cilja, bivamo umrtvljeni. Postajemo potišteni i bezvoljni. Osećamo se izgubljenim i suvišnim. Ne znamo šta da započnemo ni sa sobom, ni sa drugima.

Mnogi misle da im nedostaje ovo ili ono, a zapravo im nedostaje cilj koji bi ih osmislio, ispunio, pokrenuo. Oni, zapravo, ni sami ne znaju za šta i zbog čega žive.

Imati ciljeve je od suštinske važnosti. Ali je od iste takve važnosti da sami sebi postavljamo ciljeve. Ne da idemo za tuđima, spolja nametnutim, jer ćemo se u tom slučaju svesti na robove koji se, otvoreno ili prikriveno, aktvino ili pasivno, bune protiv jarma u koji su upregnuti.

Biti biće cilja znači biti biće slobode. Vlastiti nas ciljevi čine slobodnim, tuđi nas porobljavaju. Vlastitim ciljevima hrlimo svim svojim bićem, ka tuđima se bezvoljno vučemo, duboko nezadovoljni sobom i onim što činimo.

U postavljanju ciljeva nije dobro ni da premašimo, ni da podbacimo. Neophodni su nam ciljevi koji odgovaraju našim mogućnostima. Ukoliko možemo više nego što hoćemo, ostajemo neostvareni, a naše neupotrebljene sposobnosti uzalud propadaju. Tada živimo tek delom svog bića.

Ukoliko hoćemo više nego što možemo, bivamo proganjani mučnim osećanjem nedoraslosti i manje vrednosti.

Besmisleno je, takođe, da se prisiljavamo i da od sebe tražimo nešto nam ne leži, samo zato da bismo se istakli, zadobili pohvale i priznanja. Sujeta je veoma rđav savetnik u postavljanju ciljeva. Zavodi nas na krivi put, na kome ćemo se sasvim sigurno izgubiti.

Da bismo postavili prave ciljeve, neophodna je mudrost, koja počiva na bliskosti sa sobom, na poznavanju sebe samog, na poznavanju sopstvenih sklonosti i sopstvenih mogućnosti.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather