Izneverena očekivanja

Ljudi, institucije, događaji, okolnosti često iznevere naša očekivanja. Tada smo razočarani, povređeni. Reagujemo ljutnjom ili potištenošću, napadom ili uvređenim povlačenjem.

U oba slučaja ne dobijamo ništa, izuzev što dodatno štetimo samima sebi.

Razumljiva je, ali neostvariva, želja da se sve odvija onako kako nama odgovara. Svet se na tu želju retko kad obazire – nije krojen po našoj meri.

Ljudi imaju sopstvene ciljeve, institucije sopstvenu logiku, događaji sopstveni tok, okolnosti vlastiti sklop. Katkad jesu ali daleko češće nisu u skladu sa našim očekivanjima, potrebama, željama, zahtevima, ma koliko ih doživljavali opravdanim, samim po sebi razumljivim. Naša očekivanja su zahtevi,čak zapovesti, kojima se svet ne podvrgava. Deo smo, ne gravitaciono središte sveta. To je jednostavno tako.

Izneverena očekivanja nas čine osujećenim, osujećenost dovodi do besa. Bes je nesvesni, magijski pokušaj da svet primoramo da se povinuje našim očekivanjima, našim zahtevima. To tako ne biva, što nas čini još bešnjim.

Ili do dolazimo do drugog, nesvesnog, emocionalnog zaključka: da je svaka trežnja unapred osuđena na propast i da ništa ne vredi pokušavati. Povlačimo se iz sveta kojim nam se tvrdoglavo opire i koji nas nije dostojan. Postajemo bezvoljni, odustajemo pokušaja, pa i same želje, da išta postignemo. Time, istina, spasavamo svoj ponos, ali štetimo sebi, ne svetu. Svet se i bez nas sasvim lepo snalazi, ma koliko nas to bolelo.

Zašto, međutim, ne bismo postupili drugačije? Zašto ne bismo preispitali i izmenili svoja očekivanja, učinivši ih primerenijim i, samim tim, ostvarivijim?

To nije lako, ali nije neostvarivo, a samo nam dobra može doneti.

 

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather