Jutarnja teskoba

Izjutra, teskoba je najveća. Da li je to bojazan pred izazovima, mukama, nevoljama, pretnjama, pritiscima, neprijatnostima dana koji sledi? Ili je reč o nečem drugom? U snu se bar donekle vraćamo sebi i bar delom oslobađamo ličnosti koju smo sebi nametnuli. Po buđenju, sebi smo najbliži. I ova nas blizina plaši. Osećamo se nekako razgolićenim, ranjivim, nezaštićenim i otuda nesigurnim.

Žurimo da se što pre ubacimo u ulogu na koju smo navikli i okviru koje se osećamo koliko toliko zaštićenim i sigurnim. To osećanje je, naravno, obična samoobmana ali se najveće samoobmane najžilavije brane.

Svi jutarnji rituali, od čuvene jutarnje kafe „bez koje se ne može“ pa nadalje, služe prvenstveno tome – vraćanju u svoju svakidašnju ulogu.

Ljudi to obično zovu „dolaženjem sebi“ ali se radi o nečemu upravo suprotnom, o žurnom, gotovo paničnom udaljavanju od sebe, od onog unutrašnjeg, potisnutog bića kome smo se u snu približili.

Ali nam je ličnost, u koju žurimo da ponovo uskočimo, pretesna. Ona nije nešto izvorno već nešto na silu nametnuto i s mukom održavano.

Nije stoga čudo što nas žulja, steže i što se u noj osećamo nelagodno, kao u tuđoj odeći. Bar sve dotle dok, uz pomoć rituala „dolaženja sebi“, ne potisnemo svoje stvarno biće dovoljno duboko da više gotovo da ne osećamo razliku između sebe i ličnosti koju smo sebi nametnuli.

Jutarnja teskoba je izraz naše odbojnosti prema skučenoj i sputavajućoj ulozi kojoj tokom čitavog dana robujemo. Odbojnosti koja, međutim, biva ugušena i koja se veoma retko pretače u oslobađajuću pobunu.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)