Lenjost i izbegavanje

Ponekad nikako ne uspevamo da sebe nateramo da nešto učinimo. Tada sebe prekorevamo zbog lenjosti, nedostatka čvrstine i volje, čime ne postižemo ništa osim da se osećamo loše. Ili tražimo izgovore. Traganje za izgovorima može postati strast, pa i manija. Tada osoba najveći deo svog vremena i energije traći iznalazeći izgovore za ono što ne čini. Lov na izgovore je zavodljivo iskušenje jer je izgovore, čak i prividno opravdane, uvek moguće naći. I to sijaset. Ništa lakše nego zaključiti – sada ne mogu da to uradim zbog toga i toga. Zaista ništa lakše. Ali od izgovora stvarne koristi ni za koga nema.

Ili se pretvaramo da smo zauzeti mada to zapravo nismo. Bavimo se nekim sporednim i nevažnim stvarima kojima odjednom pridajemo značaj kakav ne zaslužuju i hitnost kakvu nemaju. Ili u nedogled odlažemo ono što treba učiniti. Čime takođe ništa ne postižemo.

Ponekad se zaričemo da ćemo se popraviti i okrenuti drugi list. To obično vezujemo za određeni prelomni datum. Kažemo – sve ćemo promeniti, počev od tada i tada. Od toga po pravilu ne biva ništa.

Lenjost nije neka mana koja se da ispraviti svesnom odlukom. Ono što smatramo lenjošću je oblik izbegavanja.

Izbegavamo da uradimo ono čemu se iznutra opiremo a da to zapravo ne znamo.

Sebe ne možemo da nateramo da uradimo stvari prema kojima osećamo neki nesvesni ili mutni, teško odredivi otpor.

Čemu se to opiremo? Šta izbegavamo?

Izbegavamo ono što nas plaši iako sebi često odbijamo da priznamo svoj strah. Ljude prožimaju raznovrsni strahovi i za svakog je veoma važno da ih upozna jer su oni bitan deo njegovog bića. Parafrazirajući poznatu izreku, mogli bismo čak reći – kaži mi čega se bojiš pa ću ti reći ko si. Onda kada ne uspevamo da da sebe nateramo da nešto uradimo, zapitajmo se nije li u pitanju nešto čega se bojimo i zašto nas to plaši. U mnogim slučajevima ćemo otkriti da se u osnovi bojimo suočavanja sa realnošću.

Izbegavamo i ono što nas zapravo vređa, ponižava a da toga nismo svesni. Neko će se, recimo, osetiti uvređenim i poniženim kada je primoran da čeka u redu, jer ne podnosi da bude jedan od mnogih, i izbegavati sve one brojne poslove koji se bez čekanja ne mogu završiti. Ili će neko razviti otpor prema učenju, bilo to na poslu, studijama ili školi, zato što nužnost da uči ugrožava uverenost u vlastito sveznanje.

Uvređenost i poniženje se ne moraju uvek doživeti neposredno. One se mogu javiti i u prerušenom obliku kao neka nejasna potištenost.

Lenjost može biti i vid pasivne pobune. Tada zapravo odbijamo da uradimo ono što doživaljavamo kao nametnuto ali čemu se, iz različitih razloga, ne usuđujemo da se otvoreno suprotstavimo. Ne osporavamo otvoreno ono što se od nas traži ali svoj, ponekad duboko potisnuti prkos izražavamo kroz nerad, mrljavljenje, odugovlačenje, razvlačenje.

Naš unutrašnji otpor ponekad može biti i pozitivan. Možda ponekad pokušavamo da sebe nateramo da uradimo ono što zapravo ne želimo, što se kosi sa našim sklonostima, uverenjima ili interesima.

Umesto da sebe osuđujemo kao lenštine, radije se pozabavimo svojim izbegavanjima i pokušajmo da prepoznamo svoj otpor kako bismo ga prevazišli. Ili ga razumeli kao opomenu koju valja poslušati.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather