Manija gonjenja

Ubeđen je da mu svi rade o glavi. Da ga ogoravaju i omalovažavaju. Da protiv njega rovare i spletkare. Da pokušavaju da ga onemoguće u svemu što preduzima i što bi da preduzme. Da smeraju da ga gurnu u propast, unište. Ne veruje u bilo čiju dobronamernost. Smatra je opasnom maskom, čiji je cilj da ga zavara i uspava, a iza koje se kriju najpodmuklije namere.

Uvek je na oprezu. Bezopasnima drži samo one koje ima u svojoj vlasti. Samo one koje je uspeo da slomi, lišivši ih volje i misli. Nepokolebljivo je uveren da mu tuđa misao misli samo zlo i da je tuđa volja uvek volja koja mu može samo zlo naneti. Otuda njegova potreba da gospodari svima oko sebe. Tako se brani od nasrtaja koje unapred pretpostavlja.

Zašto je to tako? Zašto veruje da ga proganjaju i da žele da ga unište?

Čovek posednut manijom gonjenja zapravo proganja samog sebe. I ovo duboko i ogorčeno neprijateljstvo prema sebi samom prenosi na ljude koji ga okružuju. Tako se bar delimično oslobađa nepodnošljive unutrašnje napetosti, rođene iz podvojenosti na vlastito biće koje surovo sudi i vlastito biće kome se sudi.

Čovek koji veruje da o njemu svi rđavo misle, sasvim sigurno rđavo misli o sebi. Iako toga najčešće nije svestan.

Čovek koji veruje da bi svako da mu nanese štetu i da ga, po mogućnosti, uništi sebe svakodnevno oštećuje i uništava.

Što se čovek sa više neprijateljstva odnosi prema sebi, to je uvereniji da je okružen sve samim neprijateljima.

Jedini način da se čovek oslobodi manije gonjenja je da prihvati sebe onakvog kakav jeste, sa svim svojim vrlinama i manama, spsobonostima i slabostima, mogućnostima i ograničenjima. Bez samoprezara, bez mahnite mržnje prema sebi i bez samoosude.

Tek kada se počne prijateljski ophoditi prema sebi, čovek će poverovati da se i drugi ljudi prema njemu mogu odnositi sa prijateljstvom i bez zadnjih namera.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather