Moć

Žudnja za moći je sveobuhvatna i snažna strast, koja prožima čitavu ličnost i suštinski određuje živote mnogih. Ljudi žele moć iz tri osnovna razloga. To su: samoodbrana, osveta, ostvarenje. Ranjivi smo. Mnoge nas stvari ugrožavaju i mogu ugroziti. Fizički, materijalno, duševno. Možemo biti pogođeni prirodnim nesrećama, bolestima ili ljudskim nasrtajima. Naša profesionalna i finasijska situacija mogu biti ozbiljno poljuljane. Naša imovina može biti umanjena ili uništena. Mogu se iskvariti ili prekinuti odnosi koji nam mnogo znače. Možemo biti izloženi duševnom zlostavljanju, uvredama, podsmehu, omalovažavanju. Sve se to može dogoditi i ljudima sa kojima smo usko povezani i do kojih nam je veoma stalo.

Čovek bi hteo da ovlada onim što mu preti i da ga tako učini bezopasnim. Da ovlada konkretnim ljudima, društvom, prirodom. Potreba da se ovlada prirodom je verovatno najvažniji pokretač naučnih dostignuća i tehničkih pronalazaka.

Čovek bi da stekne moć kako bi sebe i svoje učinio nepovredivim.

Ljudi koji su trpeli uvrede i nipodaštavanja traže moć kako bi mogli da vrate milo za drago i da se osvete za sva poniženja koja su progutali, a koja veoma često narcisoidno preuveličavaju. Za njih je moć sredstvo kojim će izravnati račune. Onome ko zarad osvete teži moći nije cilj da sačuva sebe već da nanese bol drugima. I to ne samo onima koji su ga uvredili.

Mnogi se, pak, nadaju da će se u njihove ime osvetiti neko drugi – Bog sam ili neka moćna zemaljska sila.

Čovek prirodno teži da se ostvari. Možemo želeti da učinimo mnogo toga ali nam sve to ništa ne vredi ako nemamo moć da svoje namere sprovedemo u delo. Uvek će se naći oni koji nas ometaju, koji nam se iz ovih ili onih razloga suprotstavljaju, kao što će uvek biti raznoraznih okolnosti koje našim namerama ne idu u prilog. Ukoliko nemamo moći da prepreke prevaziđemo, naše će želje ostati tek pusti snovi.

Čovek živi raspet između potrebe da moć stekne i nemogućnosti da punu moć ima.

Moć koju možemo steći je uvek ograničena moći drugih ljudi, društva, zakona i prirode.

Čak ni najapsolutniji vladar ne vlada svima i u svakom pogledu. Vlast i najmoćnijih je uvek privremena.

O prirodi da i ne govorimo. Stalno se iznova uveravamo koliko su, uprkos svoj tehnici koju posedujemo, nedovoljne naše snage da se suprotstavimo njenim rušilačkim naletima.

Šta nam ostaje?

Da prihvatimo neminovnu ograničenost naših moći, što nikako ne znači i krajnju nemoć, a samim tim suštinsku nesigurnost naših života i uvek nepotpunu ostvarivost naših htenja.

Da se, shvativši da ne može svime da ovladamo, vajkamo zbog svoje nemoći i da nad njom naričemo, što nas vodi u ravno u beznađe.

Da uobrazimo kako smo stekli punu moć, koja nam nije dostupna, što nas vodi ravno u neurozu jer je u neuroza u svojoj osnovi samozavaravanje i igra žmurke sa samim sobom.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather