|
Sunday, 19 February 2006 |
Mazohista ne samo da dopušta da ga mrcvare i zlostavljaju na različite načine, da ga zapostavljaju i osujećuju, omalovažavaju i vređaju, već to i traži.
Ne brani se jer veruje da nije dostojan odbrane. Ne bori se za svoja prava jer smatra da mu nikakva prava ne pripadaju.
Kada se prema njemu odnose sa prezirom i nipodaštavanjem, oseća da je dobio ono što je zaslužio.
Mazohista se gnuša sebe. Nalazi da stoji veoma nisko, negde sasvim pri dnu lestvice ljudskih bića.
U drugima traži i nalazi dželate koji izvršavaju presudu što ju je sam sebi doneo. Udešavajući da ga kinje jer tako kinji sebe samog.
Tako se sa nemilorsdnim besom sebi sveti jer nije uspeo da ostvari blistavu viziju koju je sebi zadao.
Kloni se onih koji se prema njemu odnose sa naklonošću i uvažavanjem. Sa prezirom odbacuje svaki pokušaj da ga uvere kako ne spada među najništavnije od svih bića.
Pošto ne može da dosegne zvezde, odlučio je da sebe vuče kroz blato. Sve drugo mu je beznačajno.
Žudnje za veličinom se mazohista nije odrekao. Da jeste, oslobodio bi se, što zapravo ne želi.
Ubedio je sebe da se veličina, bez koje mu se život čini bljutavim, ako ne drugačije, može doseći kroz patnju koju trpi i bol koji, posredstvom drugih, sebi zadaje. Potajno se nada da će se uzdići unizujući se.
Otuda kod mazohiste ona zbunjujuća mešavina nadmenosti i skrušenosti, poniznosti i oholosti.
|
