|
Sunday, 15 April 2007 |
Ljude češće vezuju zajedničke laži nego zajedničke istine. Na zajedničkim obmanama počivaju mnoga prijateljstva i mnoge ljubavi.
Mnogi obmanjuju sebe. I traže one koji će potvrditi njihove samoobmane. Ovo, sasvim pogrešno, smatraju podrškom i razumevanjem.
Mnnogi lažu sebe i zahtevaju da drugi podupru njihovu laž.
Kao najcrnje neprijatelje doživljavaju one koji dovode u pitanje njihova samozavaravanja. Ne podnose tuđu sumnju jer ne mogu da podnesu vlastitu.
Što je samoobmana veća, potreba za spoljnom potvrdom je izraženija. Ponekad poprima očajničke razmere.
Ovom vrstom potvrde se naveliko trguje. Spremno lažemo druge da su bolji nego što jesu, kako bi oni, zauzvrat, lagali nas. Čak se osećamo prevarenim ako se na našu laž odgovori istinom. Tada smo veoma ljuti što smo dali a da ništa nismo dobili.
Veoma često se, umesto ljudi, druže njihove obmane. Tako, zamazujući oči jedni drugima, jedni druge povlačimo sve niže i niže.
Zato se tako lako naizgled velika prijateljstva i ljubavi pretvaraju u neprijateljstvo i mržnju. Zato se tako lako iz ushićenja pada u razočaranje. Dovoljan je dašak istine pa da sruši kulu izgrađenju od zavaravanja i samozavaravanja. Kada pomislimo - ta osoba nije ono što smo mislili da jeste, to najčešće znači - ta osoba nije spremna da naše samoobmane podrži onako bezuslovno i sa onoliko žara koliko smo se tome od nje nadali.
Klonimo se zajedničkih laži. One su najgora usluga koju možemo da učinimo i koju mogu da nam učine. |
