|
Sunday, 27 April 2008 |
To je predstava koju sami postavljamo. Glavnu ulogu, naravno, dodeljujemo sebi. Svi ostali su sporedni, nevažni likovi. Ili tek zadivljena publika, zadužena da pljeska.
Uloga koju smo sebi dodelili je, razume se, veličanstvena. Zar bi mogla biti drugačija? Sva pažnja je usredsređena na nas. Nama su očarani svi odreda. Svakog ostavljamo bez daha. Publika je tu da, burnim odobravanjem, potvrdi našu nadmoć.
Lepo zamišljeno. Zamisao se, međutim, ne ostvaruje kako bismo hteli. Mnogo toga kvari našu predstavu.
Previše je onih koji bi da nam preotmu glavnu rolu, da nas bace u zasenak ili čak sasvim izguraju sa scene. To nas čini uznemirenim, uvređenim, kivnim. Durimo se. Besnimo na drske uzurpatore.
Ne dobijamo onoliko pažnje koliko smo uvereni da zaslužujemo. To nas ljuti. Vajkamo se zbog nepravde. Sažaljevamo sebe, niko nas, eto, ne razume. Padamo u najcrnju potištenost.
Umesto očaranog odobravanja, nailazimo, o, užasa, na zamerke, primedbe, osporavanje. Pošto nas ne uzdižu u nebesa, izgleda nam kao da nas omalovažavaju na svakom koraku. Zbog toga bismo da svisnemo od jeda.
Ukratko, mukama nikada kraja.
Predstavu priređujemo zbog sebe. Mi smo njen glavni gledalac. Sebe bismo da uverimo kako smo taj veličanstveni lik sa scene. To nam, međutim, ne uspeva. Ma koliko žarko želeli da se poistovetimo sa tim čarobnim bićem, ipak ostajemo ono što jesmo, Zbog toga očajavamo. |
