Prirodno je da se uzdamo u sebe. Zašto to ne činimo? Samopouzdanje nije nešto nemamo i što tek treba steći već nešto što smo sebi oduzeli i što sebi treba povratiti. Nema trikova koji će nam uliti samopouzdanje. Neophodno je i doivoljno da prestanemo da ga uništavamo. Kako uništavamo sopstveno samopouzdanje? Činimo to na mnoštvo načina.

Kada se opsesvino poredimo sa drugima, srozavamo sebe u vlastitim očima. Proglašavamo sebe bezvrednim zato što neko izgleda bolje, zna, ume, može, ima ili postiže više. Osećamo se ništavnim kada je neko omiljeniji, popularniji od nas. Preuveličavamo tuđe prednosti i svoje nedostatke. Tako sami sebe urnišemo.

Naravno, uvek će se naći neko ko je u ponečemu bolji od nas. I šta onda? I mi sami smo u ponečemu bolji od drugih. U suštini je to potpuno nevažno. Različita smo, samosvojna bića. Poređenjem sebi nanosimo najveću nepravdu. Pričinjavamo sebi najveću štetu jer poništavamo vlastitu različitost.

Svoje samopouzdanje podrivamo pokušavajući da se u svemu takmičimo sa drugima. Ne uspevši da u svemu budemo ispred svih, stavljamo sebe na poslednje mesto.

Poredimo sebe ne samo sa živim ljudima, već i sa idealnim stvorenjem koje smo sami izmaštali. Sami sbi izgledamo jadno jer ne uspevamo da to stvorenje dosegnemo. Besmislica. Nemoguće je doseći izmaštano biće. Ono nam uvek izmiče, uvek nas prevazilazi. Pred njim ćemo se uvek osećati sićušnim, beznačajnim. To nije dokaz da ne valjamo već da nas mašta zavodi na krivi put. Postavljamo sebi nemoguće zadatke. Obrušavamo se na sebe kada ne uspemo da ih ispunimo, zaboravljajući da su neostvarivi. Tražimo od sebe ono što ne možemo pa sebe doživljavamo kao ništavna stvorenja. Nismo mi nedostojni već su naši zahtevi prema sebi neumereni.

Nije bitno ono što nismo već ono što jesmo, ne ono što ne možemo već ono što nam uspeva, ne ono što nam izmiče već ono što imamo.

Vapimo za samopouzdanjem, a sami ga sebi oduzimamo.

Samopouzdanje je mera naše pomirenosti sa sobom.