Dvojak je odnos prema publici. Pritiska svojim očekivanjima i podstiče svojom pažnjom. Čovek želi da zadivi i strahuje da se ne osramoti. Boji se podsmeha i osude, žudi za snagom koju iz publike crpi.

Pred tuđim očima čovek se oseća važnijim, značajnijim, moćnijim. Kao da ga tuđa pažnja uzdiže iznad njega samog. Kao da crpi dodatnu snagu iz energije koja je na njega usredsređena. Kao da ga ta energija nosi.

Istovremeno strepi zbog izloženosti. Čini mu se da ne sme da pogreši jer publika od njega očekuje da briljira. Drma ga trema. Kako li će proći? Tako ono što očekuje od sebe prenosi na druge, ono što od sebe zahteva doživljava kao nešto što se od njega traži spolja.

Ima ljudi koji ne mogu bez publike. Izgleda im ništavno sve što bez nje učine ili kažu. Gladni su pažnje, gladni divljenja. Tu glad je nemoguće zasititi.

Sebi takve ličnosti ne znače mnogo. Zato su im neophodni drugi, da ih uzdignu. Osećaju se praznim, zato im je neophodna publika, da ih ispuni. Osećaju se sitnim i nevažnim, zato im je neophodno da im publika da na značaju i važnosti.

Kada publike nema, kao da nestaju. To ih užasava.

Beže od sebe u druge, kako bi osetili da zaista postoje.

Ima ljudi kojima je neophodno da budu nečija publika. Potrebno im je da se nekome dive, nekoga uznose, nekoga omalovažavaju ili osuđuju. Potresa ih uzbuđenje zbog događaja u kojima će se drugi ogledati. Ponose se tuđim podvizima i preziru tuđe promašaje. Sami se, međutim, ne izlažu. Ostaju na sigurnom, istovremeno sudije, posmatrači i navijači. Osoba iz publike je sebe izuzela. Čini kroz tuđa dela, dobija ili gubi kroz tuđe pobede i poraze.

Tako se dva bekstva spajaju da stvore jedinstvo publike i onih koji bez publike ne mogu.