Sebe sprečava da bilo šta postigne, bilo šta dovrši. Uloži silan trud, silnu energiju, silno vreme. I onda mu sve propadne, baš kada je bio na domak ostvarenja.

Jedno vreme je satrven, pa ponovo nešto počinje. Sa istim ishodom. Dohvata se svog kamena, dogura ga skoro do vrha i, naravno, ispusti.

Nije ni pod čijom kletvom, ni pod čijom kaznom, naš Sizif, iako mu se tako čini. Sam sebe sabotira, iako toga nije svestan.

Zašto to sebi radi?

Možda se boji uspeha? Plaši se da mu ne donese odbacivanje, zavist, mržnju, napade? Možda veruje da je uzaludni trud uslov da bude prihvaćen?

Možda je to njegova pobuna? Možda mu je spolja nametnuto ono čega se poduhvatio. Možda se spoljnoj prinudi opire tako što će uprskati, jer, iz nekog razloga, nema hrabrosti da se otvoreno suprotstavi. Uloženi napor mu je zgodan izgovor. Nije da neću. Vidite i sami koliko sam se trudio. Ali ne mogu. Ne da mi se, pa to ti je.

Možda se boji ostvarenja svoje želje? Da se ne bi razočarao. Da ne bi otkrio kako to zapravo i nije želeo, već nešto sasvim drugo. Ili, još gore, da zapravo i ne zna šta želi?

Možda odbija da postigne bilo šta određeno, da mu život ne bi postao previše stvaran? A on bi radije da luta beskrajnim poljima mašte.

Samo Sizif to može da zna. Ako, obrisavši znoj sa čela, dozvoli sebi da predahne i zaviri u svoju dušu.