Zamaraju vas ljudi? Umara vas posao? Smara vas učenje? Iscrpljuje vas gomila obaveza, od porodice i kućnih poslova, do kupovine i raznoraznih šaltera? Sve to može biti manje ili više zamorno. Postoji li, međutim, i neki dublji, drugačiji uzrok vašeg umora?

Jeste, ljudi umeju da budu teški, zahtevni, naporni, dosadni. Posao može da bude iscrpljujući. Učenje može da se pretvori u mučenje. Sve to stoji. Ali, ima li tu još nečega?

Birate li zamor umesto zadovoljstva? Čudno pitanje? Ko bi još birao umor? Ipak, razmislite. Na umor se žalite ali se, zar nje, njime bar malo ponosite, njiime i hvalite, i pred sobom i pred drugima. Dođete sebi nekako važniji, značajniji, vredniji zbog svog umora. Ne odričete ga se baš lako. Pokazujete ga kao neko odlikovanje.

To još uvek nije sve.

Jeste li zbilja umorni od onog spolja, onog oko vas? Ili će pre biti da ste umorni od sebe? Niste li sami sebi preteški? Ne teturate li se pod vlastitim teretom? Tačnije, teretom one izmišljene ličnosti, sa kojom bi uzalud da se poistovetite, koju očajnički pokušavate da održite u životu. Strašan je to napor, predstavljati izmišljenog sebe od jutra do mraka, bez trenutka odmora. Isrpljujuće je neprekidno biti neko drugi. I tako iz minuta u minut, iz sata u sat, iz dana u dan. Čeznuti za odobravanjem koje bi nam potvrdilo da jesmo to što nismo, strahovati od osporavanja, koje bi nas vratilo nama samima, užasavati se ravnodušnosti koja bi nas prepustila sebi.

Kako onda da ne budemo iscrpljeni? Čudo je da uopšte uspevamo da obavljamo život koji smo sebi nametnuli, čudo je da uopšte uspevamo da ustanemo.

Vreme je da se odmorimo. Okrepljujuće je biti ono što jesi, osvežavajuće biti svoj.