Oprhvani smo problemima. Skoro satrveni. Tražimo kome da se izjadamo. Duboko sažaljevamo sebe zbog onog što nas je snašlo, a što, zna se, nikako nismo zaslužili. Kako bi bilo da, makar za promenu, pokušamo da rešavamo svoje nedaće, umesto da se rastapamo u samosažaljenju?

Samosažaljenje je opaka zamka, sami smo je sebi postavili, sami se u nju hvatamo. Ima nečeg slatkastog i nečeg opojnog u njegovoj gorčini. Samosažaljenje je narkotik na koji se lako navlačimo, teško sa njega skidamo. Narkotik, koji sigurno uništava, kao i svaki drugi.

Koliko samo sujete ima u samosažaljenju. Nikog još nisu zadesile nevolje kakve su naše. Naše su patnje najveće. Uzdigli smo se iznad drugih, a da uopšte nismo morali da se takmičimo, niti da uložimo ikakav napor. Dovoljno je bilo da sebe uverimo kako smo najnesrećniji na ovom svetu. Zgodan trik. Samo što ne služi ničemu korisnom.

Koliko egocentrizma ima u samosažaljenju. Kao da nam daje pravo na bezobzirnost. Ne primećujemo nikog, obuzeti svojim vajkanjima.Gušimo ljude svojom večitom kuknjavom. Onda negodujemo kada naše žrtve počnu da se brane, da nas odbacuju, zaobilaze, izbegavaju. To uzimamo kao još jedan dokaz surovosti ovog sveta u kome plemenita bića, kakva smo mi, nužno stradaju.

Samosažaljenje je pogubno i jalovo. Razjeda naše odnose sa drugima, čineći nas usamljenima. Zbog njega se osećamo daleko nesrećnijim nego što zbilja jesmo. Uludo troši našu energiju i naše vreme, problemi ostaju ne samo nerešeni, već i nedirnuti. Uvećava ih, umesto da ih uklanja.

Oduprimo se sirenskom zovu samosažaljenja. Umesto toga, potražimo rešenja za svoje nevolje. Biće i lakše i bolje, i nama i drugima.