| Karen Hornaj (Karen Horney) |
 |
 |
 |
| Teorije i terapije | |||
| Napisao siMOn1960 | |||
| nedelja, 01 januar 2006 10:08 | |||
|
Rođena 16. septembra 1885. u blizini Hamburga u Nemačkoj, umrla 4. decembra 1952. godine u Njujorku, Karen Hornaj je stvorila osobenu psihoanalitičku teoriju u čijem je središtu čovekova potreba za samoostvarenjem. Međutim, usled niza nepovoljnih uslova u najranijem detinjstvu, ljudi ne uspevaju da steknu pouzdanje u sebe i svet koji ih okružuje. Umesto toga bivaju obuzeti bazičnom anksioznošću - dubokim nemirom, strahom, teskobom, zbog čega odustaju od težnje za samoostvarenjem, pokušavajući da spas pronađu u otuđenju od sebe, što ih, međutim, čini sve ranjivijim i sve nesigurnijim.
Za Karen Hornaj je otuđenje od sebe ona sila koja pokreće pogubni neurotični proces koji sve nemilosrdnije sakati čovekovu ličnost, sprečavajući ga da ostvari svoje mogućnosti. Dete često raste u nepovoljnim uslovima. Nedostaje mu istinske topline. Biva zanemarivano, okrivljavano, omalovažavano ili ismevano. Postavljaju mu se nemogući, perfekcinistički, često protivrečni zahtevi. Uvlače ga u porodične sukobe. Ne ispunjavaju mu se data obećanja. Ne prepoznaje se i ne poštuje njegova osobenost i nema razumevanja za njegove potrebe. Zbog svega toga dete ne uspeva da razvije bazično samopouzdanje niti stekne osnovno samopoštovanje. Naprotiv, u njemu se javlja osećanje da je nedovoljno onakvo kakvo jeste, da se mora stideti sebe i da bi moralo biti nešto više i drugačije kako bi izašlo na kraj sa ljudima i životom. Tako se u detetu razvija težnja za samoidealizacijom. Ono, gonjeno anksioznošću, zapostavlja ono što zaista jeste, pokušavajući da se poistoveti sa onim što bi moralo biti i što zamišlja da jeste. Ono napušta svoje pravo ja da bi prigrlilo svoje idealizovano ja. Ovim započinje neurotični proces koji čoveka odvlači sve dalje od njega samog, čineći ga sve slabijim, povredljivijim, sputanijim, uplašenijim. Idealizovano ja je fantastično i nemoguće ga je ostvariti. Čovekovoj umišljenoj poredstavi o sebi se suprotstavlja surova realnost, sa svim ograničenjima koja nameće. Međutim, čovek odbija da prizna ova ograničrenja jer idealizovano ja doživljava kao osnov i srž svog života, kao nešto bez čega se ne može, pa stoga odbacuje sve što bi ga moglo ugroziti. Umesto da se pomiri sa svojim ograničenjima i nesavršenostima, što doživljava kao opasnost koja ga ispunjava užasom, čovek postavlja neumerene zahteve svetu oko sebe, tražeći da njegova samoidealizacija bude priznata i potvrđena. Ovi zahtevi veoma često bivaju osujećeni. Mi možemo verovati da smo ne znam kako izuzetna bića, ali su ljudi to retko spremni da prihvate. A o drugim silama da i ne govorimo. Na primer, bolest ili katastrofa se ni najmanje ne obaziru na ono što mi o sebi mislimo. Osujećenje zahteva, koje postavlja svetu, čini čoveka razdražljivim i kivnim. Ali, čovek ne postavlja zahteve samo svetu oko sebe. Pokušavajući da vlastito biće oblikuje u nemoguće savršenstvo, postavlja neumoljive zahteve i sebi samom, što Karen Hornaj naziva tiranijom unutrašnjih moram. U ime svog idealizovanog ja, čovek tiraniše sebe brojnim i raznovrsnim zahtevima. "On mora da bude krajnje pošten, plemenit, razuman, pravičan, dostojanstven, hrabar, nesebičan. Mora da bude savršen ljubavnik, muž, učitelj. Mora da bude sposoban da izdrži sve, da voli svakog, da voli svoje roditelje, svoju ženu, svoju otadžbinu; ili, ne sme da se veže ni za šta i ni za koga, ništa ne sme da mu smeta, ne sme nikada da se oseća povređenim i mora uvek da bude ravnodušan i smiren. Mora uvek da uživa u životu ili uvek mora da bude iznad zadovoljstva i uživanja. Mora da bude spontan ili da uvek vlada svojim osećanjima. Morao bi da zna, razume i predvidi sve. Mora da bude kadar da za tili čas reši svaki svoj ili tuđi problem. Mora da bude sposoban da savlada svaku teškoću čim je uoči. Ne sme nikada da bude umoran ili bolestan. Mora uvek da bude u stanju da nađe posao. Mora da za jedan sat završi posao koji se može obaviti samo za dva ili tri sata." (Karen Hornaj "Neuroza i razvoj ličnosti"). I tako dalje, i tako dalje. Zahtevima prema sebi, koji nikada ne vode računa o stvarnim mogućnostima, nema kraja. Umesto samopouzdanja, zasnovanog na pravom ja, čovek zahvaćen neurozom razvija neurotični ponos, zasnovanom na idealizovanom ja. Taj ponos je lažan jer ne počiva na čvrstim temeljima stvarnih mogućnosti i dostignuća ličnosti već na izmišljenim vrlinama idealizovanog ja. Zbog toga predstavlja krhku i veoma osetljivu tvorevinu, koja čoveka čini povredljivim i uplašenim. U čoveku se rađa intenzivan strah da će biti povređen ili srušen njegov neurotični ponos, ili da će drugi prozreti da nije ono što se predstavlja da jeste. U kandžama neuroze, čovek je raspet između ja jesam i ja bih morao biti. Teži da potisne i previdi ono što zaista jeste, samoobmana je suština neuroze, ali je ta težnja osuđena na neuspeh. Kada se suoči sa činjenicom da nije ono što bi morao biti, njegov neurotični ponos se ruši i on pada u ponor samomržnje i samoprezira. Primoran da uvidi da nije savršeno i svemoguće biće, kakvim je sebe zamišljao, proglašava sebe ništavnim, bednim, nesposobnim stvorenjem. U neurozi čovek se njiše između ponosa i samoprezira. Međutim, mi nikada nismo onako savršeni kao što to možda zamišljamo ali ni onako bedni i ništavni kao što nam se može učiniti. Samoprezir je veštačka posledica samoidelazacije. Ljudi se razlikuju po načinima kojima pokušavaju da se izbave iz svoje bazične anksioznosti i po osobinama koje u sebi uzdižu. Ove pokušaje Karen Hornaj deli na tri osnovne grupe: 1. Ekspanzivno rešenje ili traženje moći; 2. Samonipodaštavajuće rešenje ili traženje ljubavi; 3. Povlačenje ili traženje slobode. Ekspnazivni tip se kreće protiv ljudi. Pokušava da vlada ljudima i događajima. Teži da se nametne i istakne. Ceni moć iznad svega. Ističe i preuveličava svoje sposobnosti. Samonipodaštavajući tip se kreće ka ljudima. Teži da se smanji i podredi. Oseća se slabim i bespomoćnim. Naglašava osećanja. Teži da se utopi u zaštitničku ljubav, za koju veruje da sve može rešiti. Povučeni tip se okreće od ljudi. Teži da se drži po strani od ljudi i događaja kako bi tako pronašao svoj unutrašnji mir i slobodu koju doživljava kao negativnu, ne kao slobodu za nešto već kao slobodu od spoljnih pritisaka i prinuda. Uzdiže iznad svega samodovoljnost i nezavisnost. Sve tri težnje mogu biti prirodan deo svake ličnosti ali ih neurotičnim čini njihov prinudni i kruti karakter, grčevitost kojom ih se neurotična ličnost drži kao nade u spas. I, naravno, samoidealizacija koja naglašavane osobine čini pre zamišljenim nego istinskim. Za Hornajevu ličnost nije zbir osobina i simptoma već jedinstvena celina. Tako ni cilj terapije nije otklanjanje ovog ili onog simptoma već promena u osnovi ličnosti same. Suština te promene je napuštanje idealizovanog ja, kao siromašnog surogata, i prihvatanje pravog ja, kao živog jezgra naše egzistencije. Napuštanjem samoidealizacije, skupa sa unutrašnjom tiranijom, sputavanjima i samoprezirom koje sobom nosi, uklanjaju se prepreke istinskom razvoju. Cilj je da se čovek iznutra oslobodi kako bi bio kadar da razvije svoje mogućnosti. Terapeutski proces je proces oslobađanja od iluzija. Stvar je u tome da dođemo do potisnute istine o sebi. Ovo je nemoguće postići svesnim naporom jer naša svest teži da drži po strani ono što ne želimo da znamo. Beg u samoidealizaciju, uostalom, nije racionalan već emocionalni proces. Do istine o sebi dolazimo onda kada popusti svesna samokontrola - kroz slobodne asocijacije i tumačenje snova. Pritom je neophodno da istinu o sebi duboko emocionalno doživimo, da nas ona duboko potrese i protrese kako bi se postigao pravi terapeutski efekat. Za razliku od mnogih psihoanalitičara, Karen Hornaj je verovala u mogućnost samoonalize pa je napisala i knjigu na tu temu. Dela Karen Hornaj: � Neurotična ličnost našeg doba (The Neurotic Personality of Our Time); � Novi putevi psihoanalize (New Ways in Psychoanalysis); � Samoanaliza (Self-Analysis); � Naši unutrašnji konflikti (Our Inner Conflicts); � Razmišljate li o psihoanalizi (Are You Considering Psychoanalysis); � Neuroza i razvoj ličnosti - bitka za samoostvarenje (Neurosis and Human Growth: The Struggle Toward Self-Realization); � Psihologija žene (Feminine Psychology); � Poslednja predavanja (Final Lectures); � Terapeutski proces: Eseji i predavanja (The Therapeutic Process: Essays and Lectures); � Nepoznata Karen Hornaj: Eseji o polu, kulturi i psihonalazi (The Unknown Karen Horney: Essays on Gender, Culture, and Psychoanalysis).
|
|||
| Poslednje ažurirano sreda, 22 jul 2009 09:50 |
