Očajnik

Očajava iz sve snage. Iz petnih žila. Sve mu je crnje od crnjeg. Sve gore od goreg. Sve mučnije od mučnijeg. A ipak, ne čini ništa da izađe iz očajanja. Drži ga se, grčevito.
Ako nešto i pokušava, to je samo zato da bi se opravdao pred sobom i drugima. Unapred zna da od toga neće biti ništa. Kako to unapred zna, ništa neće ni postići. Zato što to i ne želi. Bar ne svim srcem.
Očajanje mu je postalo potreba. Njime se sveti. Onima koji su ga uvredili, povredili, unizili, uništili. Eto, šta ste mi uradili, gadovi! Eto dokle ste me doveli, dželati! Ništa vas neće oprati od krivice za moju sudbinu!
Osveta uglavnom promašuje svoj cilj, okrivljeni se slabo obaziru na njegova prebacivanja, ali očajnik to ne uviđa. Ili ne želi da uvidi.
Uostalom, češće je povređena njegova sujeta nego on sam. Češće njegova umišljena nego njegova stvarna ličnost. Zato toliko boli. Naš očajnik, međutim, odbija da uoči razliku između umišljenog i stvarnog.
Očajanje je zgodan izgovor. Dogurao bi on daleko, poleteo visoko, planine bi pomerio samo da nije tog crnila, tog mrtvila u duši. Šta bi sve postigao, samo da ga nisu sasekli.
Ispod časti mu je da se, kao ostali svet, bavi svakodnevnim sitnicama i dostižnim ciljevima. Očajanje ga čini uzvišenim. Rezervisano je samo za otmene duše. Svaka ništarija može da se raduje zbog ovog ili onog, ali da očajava, to može samo neko ko je iskusio svu dubinu ljudske sudbine.
Tu je i navika. Strašna je njena moć. Šta će sa sobom, odrekne li se očajanja sa kojim je naučio da živi? Čime da ga zameni? Navikao je da očajava, kao što su mnogi navikli da svakodnevno, u određeno vreme, gledaju ovu ili onu televizijsku seriju.
Kao povratnik iz očajanja,  morao bi da zakorači u nepoznato. A to baš i ne bi.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather