Očajanje

Očajanje nije neposredna posledica događaja i okolnosti, već odnos između nas i onoga što nas pogađa. Slične, ponekad istovetne prilike i zbivanja jedne bacaju u očajanje, druge, međutim, ne. Nije tu reč o nekoj mističnoj snazi, koju jedni imaju dok drugima nedostaje, već o različitom odnosu prema sebi i prema životu.

Neko će, na primer, očajavati kada ostane bez posla. Neko drugi će pribrati svoje snage kako bi našao novi. Neko će se prepustiti očajanju zbog propasti odnosa koja mu mnogo znači. Neko drugi će izgraditi nove odnose. Neko će pasti u očajanje zbog neuspeha na studijama ili u školi, dok će se neko drugi bolje pripremiti kako bi bolje prošao.

Očajnici su skloni da lako klonu. Da se predaju bez borbe. Ne zato što nisu dovoljno jaki već zato što podsvesno veruju da im sve mora biti pruženo na dlanu, da moraju biti izuzeti, pošteđeni problema i nevolja koje druge pogađaju, jer su oni nešto posebno, nešto drugačije.

Očajnici su skloni da preuveličavaju vlastite nedaće. Ili da ih vide tamo gde ih, trezveno gledano, nema. Tako će, recimo, neko očajavati ako nije u centru pažnje ili što ne poseduje ovu ili onu stvar, kao da se bez toga ne da ljudski živeti.

Očajnik misli da je sve izgubljeno, sve propalo, da više ništa nema nikakvog smisla, da više nema razloga za život. Život, međutim, ne pita za razloge. Život nastavlja dalje. U tom životu očajnik trune, svenuo, smrvljen.

Sam je sebe osudio na očajanje. Iz nemoćnog besa što život ne može da podredi svojim zahtevima. Iz jeda što se na svakom koraku spopliće o jednostavnu istinu da nije ništa više nego što zaista jeste.

To je onaj prvi, uočljiviji sloj očajanja.

Postoji i onaj dublji, tiši, neprimetniji ali utoliko razorniji.

To je očajanje zbog toga što smo napustili sebe, pokušavajući da budemo ono što nismo.

Tako čovek očajava iz dva razloga. Što nije više nego što jeste i što odbija da bude ono što jeste.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather