Odbačeno iskustvo

Kaže se da se na sosptvenom iskustvu najbolje uči. Postoji, međutim, u čoveku snažna potreba da zanemari svoje iskustvo, ne izvukavši iz njega nikakve pouke. Uistinu znamo tek ono što smo iskusili, tek ono što smo doživeli, tek ono kroz šta smo prošli. Tek takvo znanje postaje deo nas. Ne tek spoljašnji, manje više neobavezni dodatak.

Međutim, uprkos svakom iskustvu, mnogi od nas bespomoćno srljaju u uvek iste greške, uvek iste promašaje, upadaju u istovetne nevolje.

Nije ovde reč o manjku inteligencije već o snažnom emocionalnom otporu.

Ulažemo ogroman napor da zaboravimo, potisnemo, izbrišemo iskustvo kroz koje prolazimo i koje bi nas mnogo čemu moglo poučiti kada bismo mu se otvorili.

Zatvaramo se prema iskustvu jer nas plaši kao ona ograničavajuća stvarnost koja se ruga našim samoobmana i ogromnim nadama koje u njih polažemo.

Stvarnost odbacujemo žurno, usplahireno. Samoobmana se, međutim, držimo grčevito. Sa njima se osećamo sigurnijim, što je varka koja nas skupo košta.

Svoja iskustva prenebregavamo jer nas uporno i neprijatno podsećaju da se svet razlikuje od naših opsena i da smo i mi sami nešto drugo od onoga što bismo hteli da budemo. Opominju nas da stvarnost ide nekim svojim tokom, ne pokoravajući se našim zahtevima, očekivanjima i željama.

A upravo to ne želimo da znamo. Zato uvek kao da bivamo zatečeni kada nas snađe ono što nas je moralo snaći i što nas je, uostalom, snalazilo mnogo puta dosad.

Prenebregavanje iskustva čini da se osećamo izgubljeni i da nikako ne možemo da se snađemo. Najvažniji je uzrok ponovljenih nesupeha koji slabe naše samopouzdanje. Sprečava naš razvoj, koji je nemoguć bez učenja zasnovanog na duboko proživljenom iskustvu.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather