Odrambeni mehanizmi

U strahu da ne budemo povređeni, čak uništeni, stvaramo i umnožavamo odbrambene mehanizme. U to ulažemo ogromnu energiju. Vremenom postajemo zarobljenici vlastitih odbrana, koje nam, međutim, ne donose toliko željeno osećanje sigurnosti. Naprotiv, što se više štitimo, bivamo sve ranjiviji. Ovo nije slučajnost, već nešto što leži u samoj prirodi odbrambenih mehanizama. Naše odbrane se u osnovi zasnivaju na poricanju. Poričemo stvarnost koja nas pozleđuje i koja nam preti. Poručemo ono što zaista jesmo jer takvi jesmo izgledamo sebi previše bespomoćni pred povredama i pretnjama.

Izbavljenje tražimo preuveličavajući sebe i svoje moći, iskrivljujući i umanjujući svet oko sebe, previđajući ono što nas plaši i sve ono što je u suprotnosi sa opnom, satkanom od samozavaravanja, kojom se obavili.

Smirenje, međutim, ne nalazimo. Umesto toga postajemo sve uznemireniji.

Svaka samoobmana traži dodatne obmane, koje će je podržati i zaštiti. Tako nižemo samoobmanu na samoobmanu, sve dok se u njih skroz ne zapletemo, u njima potpuno ne izgubimo. Sve dok se ne nađemo u magli, tako gustoj da u njoj više ne uopšte razaznajemo šta jesmo i šta nismo, šta jesu i nisu ljudi koji nas okružuju, šta jeste i šta nije svet oko nas. Tako bivamo sve dalji od sebe i, samim tim, sve nesigurniji.

Pretnja kojoj smo izloženi se uvećava, umesto da se smanjuje. Sada su, pored nas samih, ugrožene i naše samoobmane, te krhke, nestabilne tvorevine, koje je lako razoriti.

Ispostavlja se da naši odbrambeni mehanizmi rade protiv nas, u mesto za nas. Da mi njima služimo, umesto da oni služe nama. Paradoksalno što su ti mehanizmi jači, to mi sami bivamo slabiji. I odbrambeni mehanizmi se grade na ljudskoj žrtvi kao što se, u pričama i pesmama, na ljudskoj žrtvi podižu ukleti gradovi. To smo kao žrtvu prineli sebe same.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)