Ono što nam je mrsko

Ima stvari koje nam je mrsko da radimo. Nikako da se nakanimo, nikako da sebe nateramo, nikako da ih se poduhvatimo. Iako znamo da bi trebalo. Ali eto, ne da nam se pa nam se ne da. Razvlačimo se, odugovlačimo, odlažemo, zaboravljamo.
Ukratko, bežimo, a nikako da pobegnemo. Nastavlja da nas tišti, nastavlja da nas podseća na sebe ono što smo propustili da uradimo. Nikako da se toga otkačimo. Nikako da se oslobodimo.
Kako bi bilo da promenimo pristup? Kako bi bilo da u obavezi potražimo izazov? Kao priliku da se iskušamo, da se okušamo, da pokažemo svoju dovitljivost, snalažljivost, veštinu? Da nam ne bude tek dosadno, nesnosno otaljavanje nečeg što nam je spolja nametnuto.
Kao priliku da pokažemo šta možemo i šta umemo?
Promenimo li pristup, živnućemo, zagrejati se, možda razmahati. Otkrićemo da ono što nam se činilo dosadnim može biti zanimljivo. Unesemo li se, uložimo li sebe, ni ono čime se bavimo neće biti mrtva stvar, nešto na šta smo prisiljeni, a što se nas ne tiče.
Ne bi bilo loše ni da se malo priupitamo zašto su nam neki poslovi mrski?
Da li je to samo zbog monotone, spolja nametnute rutine? Ili tu ima i nečeg drugog?
Recimo, da nije povređen naš ponos?
Možda te poslove i te obaveze smatramo nedostojnim sebe, naših sposobnosti, našeg značaja?
Možda mislimo da su nam nepravedno uvaljeni i da bi neko drugi trebao da ih obavi za nas i umesto nas?
Možda se bojimo poteškoća koje bi iskrsle? Prevazilaze li naše mogućnosti? Da se ne obrukamo?
Određuje nas i ono što nam je mrsko. I to je pokazatelj gde smo i šta smo.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather