Osećanje krivice

Osećanje krivice ume da bude razdiruće, neizdrživo. Obrušava se na nas, preteći da nas satre, povodom nečeg što smo učinili ili propustili da učinimo. Ponekad i povodom nečeg što smo samo pomislili ili osetili. Visi nam osećanje krivice nad glavom kao pretnja. Ili rije negde duboko u nama, uz mučan osećaj da smo stalno nekome i za nešto krivi. Zašto to sebi činimo? Zašto sebe mučimo osećanjem krivice? Ako smo se zaista o nekoga i nešto ogrešili, to jeste razlog da svoju grešku ispravimo, ali od samomrcvarenja krivicom nikakve vajde ni po koga nema. Naročito zbog toga što se na osećanju krivice često sve i završava, i što uprazno prekorevamo sebe umesto da nešto stvarno učinimo. I što se to osećanje ponekad odnosi i na stvari koje se više ne mogu izmeniti pa samim tim ni popraviti.

Osećanje krivice, međutim, i nema za cilj neki stvarni učinak. Nije njegova svrha da nas navede da nešto popravimo.

Osećanje krivice je kazna kojom sebe kažnjavamo jer se nismo pokazali dostojnim sebe, dostojnim strogih standarda i visokih zahteva koje smo sebi postavili. Ono se javlja kao naša odmazda prema sebi samima jer nismo bili „na visini“ onoga što bismo morali biti.

Osećanje krivice nam služi i kao važna potpora uverenja o vlastitoj moralnoj superiornosti. Čini nam se, naime, da se lako oseti krivom samo osoba veoma visoke moralnosti, kakvom sebe smatramo, dok običan, prosečan svet sebi lako i rado sve prašta.

Uostalom, nismo ništa krivi u mnogim prilikama u kojima sebe žestoko okrivljujemo. Iz prostog razloga što ništa posebno i nismo mogli da učinimo. I što naši postupci i nisu imali taj značaj i tu važnost koje im pridajemo. Jasno je da onaj ko nema moći ne može biti kriv.

A upravo je odsustvo moći i važnosti ono sa čim se najteže mirimo. Radije ćemo sebe mučiti rastržućim osećanjem krivice nego priznati da nemamo onu moć i onaj značaj koje bismo želeli da imamo.

Tako je, ma koliko to na prvi pogled čudnovato izgledalo, osećanje krivice duboko narcisoidno.

Što smo manje zaokupljeni sobom, to ćemo se manje osećati krivim. Što se manje bavimo vlasitom krivicom, to ćemo više pažnje posvetiti drugima i, samim tim, bolje prema njima postupati.

Pomirimo se sa time da nismo i ne možemo biti anđeli. Možemo pogrešiti prema drugima, kao što i drugi mogu pogrešiti prema nama. Ponekad i bez ikakve zle namere. Važno je da ogrešenja uvidimo tamo gde ih zaista ima i ne izmišljamo tamo gde ih nema. I da ispravimo ono što se da ispraviti i izbegnemo ono što se da izbeći.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather