Osećanje manje vrednosti

Čini nam se često da se osećamo manje vrednima pred drugima i u odnosu na druge. A zapravo se osećamo manje vrednim pred nama samima i u odnosu na sebe. Tačnije rečeno, pred zahtevima koje smo sebi zadali i u odnosu na preuveličanu predstavu koju smo sebi nametnuli. Ne postoji manja vrednost kao takva. Vrednost zavisi od merila kojima se procenjuje i meri.

Kada se osećamo sićušnima, nedovoljnim, nevažnim, to nije zato što nas drugi premašuju već što imamo utisak mi sami žalosno podbacujemo. Ne zaostajemo mi to za drugima, zaostajemo za sobom. Sebi smo zacrtali ono što prevazilazi naše (ponekad čak i ljudske) mogućnosti i što ne uspevamo da ostvarimo jer je ostvariti nemoguće. Hteli bismo da budemo više nego što možemo biti, pa nas proganja mučno osećanje da smo manje nego što zbilja jesmo.

Prevazići osećanje manje vrednosti znači povratiti izgubljeno samopoštovanje.

Samopoštovanje nećemo povratiti tako što ćemo pokušati da nadvisimo i prevaziđemo druge, kao što to mnogi čine. To je u prazno bačen trud jer ma koliko se na prste propinjali, ma koliko se u grudi busali, ma koliku galamu dizali, sebe nadvisiti ne možemo.

Ukoliko želimo da povratimo samopoštovanje, neophodno je da se uozbiljimo. A uozbiljiti se znači uzeti ozbiljno sebe, prihvatiti, dakle, zbilju onog što jesmo i što možemo, umesto opsene onoga što verujemo da bismo morali biti.

Sebe će neminovno potceniti i obezvrediti onaj ko bi da sebe preceni.

U svoju vrednost neće posumnjati onaj ko od sebe zahteva onoliko koliko može dati. Koliko stvarno vredimo uviđamo tek ukoliko sebe merimo vlastitom biću primerenom merom. A to je uvek sasvim dovoljno.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather