Poniženje

Svako ko se ikada osetio poniženim zna da je to jedan od najmučnijih doživljaja, koji se teško zaboravlja. Bol poniženja muči dugo, peče žestoko, tišti duboko. Doživljaj poniženja prati čoveka kao senka, koja preti da ga proguta.

Tako nije čudo što, iz straha od mogućeg poniženja, ljudi izbegavaju mnogo toga što bi želeli i voleli ili što bi im moglo biti korisno. I obrnuto, što iz straha od poniženja čine mnogo toga što zapravo ne žele i ne vole pa i mnogo toga što im šteti. Poniženje i strah od poniženja igraju veoma veliku ulogu u životima mnogih ljudi. Često ih čak suštinski određuju. Ta je uloga čas sputavajuća i ograničavajuća, kada nas sprečava da nešto činimo, čas primoravajuća kada nas goni da se u nešto upuštamo.

Iz poniženja se takođe rađa potreba za osvetom, koja može poprimiti takve razmere da angažuje gotovo celokupnu energiju, posedne skoro sve misli i usmeri sve postupke kako bi bila zadovoljena.

Šta je, međutim, poniženje koje poprima tako veliki, ponekad presudan značaj? Različite su prilike i postupci koje ljudi doživljavaju kao ponižavajuće, kao što je različita i učestalost ovog osećanja. Neki se ljudi gotovo stalno osećaju poniženim, neki povremeno ili veoma retko.

Neko će se osetiti poniženim ako, recimo, ostane bez posla ili ga zaobiđu povišica ili unapređenje. Neko ako ne položi ispit. Neko ako se ne prihvate njegovi predlozi. Neko ako mu ne posvete dovoljno pažnje na kakvoj zabavi. A ima i onih koji će se osetiti poniženim i ako se nađu zarobljenim u saobraćajnoj gužvi.

Drugi ljudi, opet, mogu takve stvari doživeti kao bolne ili neprijatne ili neke od njih smatrati potpuno nevažnim, ali nikako ponižavajućim.

Beskrajan je, i za različite ličnosti različit, spisak potencijalno ponižavajućih situacija i događaja. Poniženje ne proizlazi iz samih okolnosti ili događaja. Ono je odnos ličnosti i onoga što joj se zbiva.

Za poniženje je karakteristično osećanje bezvrednsti koje nastupa kao posledica određenih okolnosti ili zbivanja.

Na primer, gubitak posla je svakako težak udarac, ali se čovek zbog toga ne mora osetiti bezvrednim, poniženim. Zašto bi? To često ne zavisi od njegove volje, niti na to uvek može da utiče. Je li njegova krivica ako firmi u kojoj radi ide loše ili ako je, kao što je to u srpskoj tranziciji često slučaj, postala žrtva nekih zakulisnih igara? Naravno da nije. Međutim, čovek koji se oseća poniženim zbog gubitka posla to vidi na sasvim drugačiji način. Za njega je ovaj gubitak znak vlastite manje vrednosti. To, na primer, može biti čovek koji od sebe traži da se uspešno izbori sa svakom situacijom, čak i onom koja je većim delom ili sasvim van njegove kontrole. Poniženje i sa njim povezano osećanje bezvrednosti su reakcija na činjenicu da nije uspeo u zadatku koji je sebi postavio.

Poniženje proizlazi iz raskoraka između onoga što stvarno jesmo i stvarno možemo i onoga što verujemo da bismo morali biti. Što je ovaj raskorak veći, poniženja su češća i dublja. Što od sebe više zahtevamo i što sebi više umišljamo, to ćemo se lakše osetiti bezvrednim i ništavnim.

Tako će se, recimo, žena koja sebe smatra izuzetno zavodljivom, naći poniženom kada god muškarci pred njom ne padaju. Ili će čovek koji je sebe ubedio da je veoma važna osoba, čiji je svaki sekund dragocen, biti ponižen saobraćajnom gužvom u kojoj je zarobljen, jer ga to suočava sa jednostavnom činjenicom da nije toliko značajan da bi mu svi putevi bili uvek otvoreni.

Okolnosti i ljudi nam mogu naneti bol, mogu nas ošteti, mogu nas osujetiti na različite načine, ali nas ne mogu poniziti. To jedino mi sami možemo učiniti, mereći sebe neodgovarajućim metrom.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather