Posmatrač

Nikola odbija da učestvuje u životu. Radije ga je posmatra sa strane. Nije ni navijač, pre gledalac koji posmatra tuđe strasti i ambicije, tuđe uspone i padove, tuđe pobede i poraze, tuđe radosti i tuđe žalosti. Tako se oseća sigurnijim. Uverava sebe da je posmatračka izdvojenost izraz duboke mudrosti i da se samo budale zanose, boreći se sa strujama i virovima života ili im se bez ostatka prepuštajući. A to je, međutim, tek izraz straha.

Čega se boji?

Mogućeg poraza koji ga ispunjava užasom. Život vidi kao nemilosrdno takmičenje u kome na jednog pobednika dolazi mnoštvo poraženih. Kao nadmetanje u kome je poraz jedino izvestan a pobeda, kada je ima, tek privremena.

Svaka je pobeda zapravo tek odgađanje neminovnog poraza. Nije li i Napoloen, na primer, kroz sve svoje pobede srljao ka svom konačnom i neizbežnom slomu. Ne biva li jednog dana svrgnut svaki šampion? Ne obara li se kad tad, ili čak izvrgava ruglu, svaka naučna teorija? Ne propadaju li sva carstva posle privremenih uzleta?

Nikola mrzi da gubi. I sama pomisao na poraz mu je nepodnošljiva. A do bola mu je jasno da niko ne može zauvek pobeđivati. Neumoljivo se svaki današnji pobednik pretvara u sutrašnjeg gubitnika.

Zato je odlučio da se neporažen povuče iz života. Samo je onaj ko ne učestvuje u nadmetanju siguran da ne može izgubiti. Tako je gledalac unapred nadmoćan nad svakim učesnikom. On posmatra tuđe poraze, umesto da ih sam trpi.

Odbijanje da učestvuje u životu poštedelo je Nikolu gorčine poraza. Ali ga je sa druge strane gurnulo u tešku i mrzovoljnu učmalost. I donelo mu tišteće osećanje uzaludnosti, jalovosti, neostvarenosti. Nije uspeo da razume kako se život ne može svesti na poraze i pobede. I to ga je učinilo promašenim.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather