Prepreke samospoznaji

Prepreke u samospoznaji nisu racionalne već emocionalne prirode. Naše teškoće da upoznamo sebe potiču iz našeg straha, ne iz nedovoljnosti našeg razuma. To je oštar, izuzetno snažan i sveprožimajuči strah od suočavanja sa onim kakvi zaista jesmo.

To je strah od rušenja iluzija, koje smo godinama gradili, o vlastitim izvanrednim, čak nadljudskim moćima, sposobnostima i vrlinama.

To je strah od gubitka vere um vlastitu neomeđenost i nepovredivost, strah od suočavanja sa vlastitom ograničenošću, konačnošću i ranjivošću.

Zaista ćemo upoznati sebe tek sledeći vlasite strahove. Krećući tragom upravo onih neugodnih misli koje najčešće pokušavamo da odagnamo što dalje. I otvorivši se ka plodotvornim sumnjama koje obično odbacujemo, odlučno i žestoko. Sebe rasvetljavamo lagano, prolazeći kroz ono što nas plaši i odbija.

Niko sebe u celini ne može spoznati odjednom, u jednom bljesku koji sve rasvetljava. Naša je duša kao splet brojnih podzemnih pećina, međusobno povezanih zamršenim prolazima.

Osvetljavamo kutak po kutak sebe samih i pećinu po pećinu naše unutrašnjosti. Često tumarajući i saplićući se.

Svoje stvarno biće uočavamo kroz niz delimičnih uvida koje zatim povezujemo u celinu, onako kako se sklapa mozaik.

Kako napredujemo, naši strahovi naizmenično slabe i jačaju.

Slabe jer se tope iluzije koje po svaku cenu valja čuvati. I jačaju kada naiđemo na neke od samoobmana koje još uvek nismo spremni da napustimo jer nam život bez njih izgleda nemoguć. Ti naleti pojačanog straha su, međutim, privremeni. Splasnuće nastavimo li da potkopavamo svoje iluzije.

Što smo manje skloni samozavaravanju, to imamo manje razloga da se bojimo susreta sa bićem kakvo zaista jesmo.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather