Prezir i strah

Preziremo ono čega se bojimo. Nipodaštavanjem pokušavamo da obezvredimo ono što doživljavamo kao pretnju, kao da ćemo tako opasnost učiniti manjom a sebe jačim i otpornijim. Prezir je poptuno beskoristan, njime se ništa ne postiže. To je još jedno od onih samozavaravanja kojima rado pribegavamo - toliko smo, je li, iznad svega da nas ništa ne može povrediti, ni duševno, ni fizički.

Pretnja neće nestati zato što smo je prezreli. Naprotiv, ako potcenimo ili odbijemo da priznamo opasnost, nećemo preduzeti ono što je neophodno da bismo joj se suprotstavili. Sebe ćemo samo oslabiti, uljuljkujući se lažnom neranjivošću.

Prezir nas sprečava da uvidimo pravo stanje stvari. Onemogućava nas da razdvojimo ono što nas stvarno, na ovoj ili onaj način, ugrožava od onoga što preti nerealnoj predstavi koju smo o sebi stvorili. Tako ćemo se, recimo, prezirom braniti od onih koji osporavaju osobine i sposobnosti koje zapravo nemamo, umesto da se suočimo sa istinom o sebi.

Što smo dalje od sebe, to više strahujemo za onu nerealnu ličnost sa kojom bismo da se poistovetimo. Što smo nestvarniji, to se osećamo ugoženijim. Što se više bojimo, to nam je prezir neophodniji, kao veštačka samoodbrana koja nas, međutim, ni od čega neće odbraniti. Prezir nije izraz snage već posledica slabosti.

Prezirom bismo da se održimo iznad pretećeg sveta, a zapravo samo izbegavamo da se suočimo sa vlastitim slabostima, što nas jedino može ojačati.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather