Procep i depresija

Uprkos svim izbegavanjima, kad-tad se suočimo sa procepom između onog što jesmo i onog što od sebe zahtevamo. Između onog što živimo i onog kako bismo živeti morali. Tada padamo u depresiju, kao u bunar.
Postajemo bezvoljni, osećamo se ništavno i jadno. Sve gubi smisao. Sve nam se gadi. Crni nam se pred očima.
Depresija je oblik radikalnog samoodbacivanja. I isto tako radikalnog odbacivanja svega oko nas. Nećemo ništa, kad već nije onako kako smo sebi uvrteli u glavu da bi moralo biti.
Depresijom kažnjavamo sebe što nismo na visini sopstvenih zahteva. Onako kao što, iz istog razloga, kažnjavamo sve oko nas.
Sve poništavamo, u unutrašnjem rušilačkom besu.
U depresiju nas vode fantomi koje smo sami stvorili, a našli smo se u njihovoj vlasti.
Bez njih nam može biti teško, čak veoma teško, ali nas teškoće same po sebi ne lišavaju životne volje.
Depresija je sučeljavanje sa procepom. Kada iluzije zakažu.
Prihvatiti istinu, ma kako bolna bila, znači reći ne depresiji.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)