Proždrljivost

Ima osoba koje prosto ne mogu da se zaustave, koje jedu daleko više nego što im je potrebno, ne samo do prezasićenosti već i do mučnine. A da pritom uopšte ne uživaju u hrani koju u sebe trpaju sa prisilnom proždrljivošću. U čemu je problem ovakvih ličnosti? Zašto čine nešto što, ne samo da im ne prija već ugrožava i njihovo zdravlje?

Proždrljivost ima više uzroka.

Sam čin gutanja je čin simboličkog prisvajanja. Prisvajamo stvari unoseći ih u sebe i istovremeno ih oduzimamo drugima. Proždrljivost može ukazivati na manje ili više potisnutu, svesniju ili nesvesniju sebičnost, i to ne samo u smislu da se ugrabi za sebe već i da se drugi liše onoga što im je potrebno. Takve osobe će radije pojesti ono što im je suvišno nego dati onome kome nedostaje. Radije gomilati u sebe nego podeliti sa onima oko sebe. Takve bi ličnosti da što više prigrabe sebi kako bi što manje ostalo drugima.

Prekomerno unošenje hrane ljudi koriste i kao neku vrstu sedativa. Besomučno se bacaju na hranu onda kada su uznemireni, uplašeni, napeti. Jelo ih donekle smiruje. Težina u stomaku i varenje ih čine tromim i pospanim. Otupljuju ih i tako smanjuju osetljivost. A sa njom i zebnju. Učinak je sličan onom koji se postiže gledanjem televizije. Čovek postaje umrtvljeniji a samim tim se smanjuje njegova uznemirenost. Prezasićenost, pa i mučnina, odvraćaju misli sa onoga što budi strah i što uvećava napetost.

I, najvažnije od svega, ljudi bi da nekako, preteranim unošenjem hrane ispune zavijajuću i užasavajuću unutrašnju prazninu. Da nekako zatrpaju rupu koja zjapi u dubini njihove duše.

Ovo je, naravno, nemoguće i potpuno besmisleno ali dobar deo ljudi veći deo svog života provodi čineći besmislene stvari, u nadi da će postići ono što se na taj način ne može postići.

Svi znamo da ima onih koji su zbilja nezasiti. Onih kojima nikada nije dosta. I to samo hrane već ni pažnje, pohvala, funkcija, priznanja, slave, novca. Ili stvari koje pomamno kupuju i senzacija za kojima bezglavo jure.

Takve osobe, kao bičem, kroz život goni potreba da nekako uteknu unutrašnjoj praznini.

Praznini koju su sami stvorili, odrekavši se vlastitog bića. A koju, međutim, mogu zaceliti tek vrativši se sebi samima.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather