Promene raspoloženja i osećanja

Nagle, neočekivane, prividno bezrazložne promene raspoloženja i osećanja nas lako mogu zbuniti. Kako kod drugih, tako i kod nas samih. Šta se to dogodilo, pitamo se u čudu. Otkud to da se živa pa i žarka naklonost odjednom preobrazila u ravnodušnost ili netrpeljivost? Prvilačnost u odbojnost. Ili obrnuto. Kako je polet zamenjen bezvoljnošću, razdraganost potištenošću, radost tugom, ushićenje dosadom? I suprotno.

Pritom nagle promene raspoloženja lakše primećujemo kod drugih nego kod sebe. Što se nas samih tiče, često skliznemo iz jednog stanja u drugo a da uopšte nismo svesni šta nam se to dogodilo.

Naravno, ništa se na ovom svetu ne događa bez razloga. Sve ima svoje uzroke, samo ih treba potražiti.

Stvar je u tome da su ljudi retko iznutra jedinstveni. Unutrašnje jedinstvo se stiče pomnim, svakodnevnim radom na sebi, za koji mnogi nemaju dovoljno srčanosti i volje, pravdajući se da nemaju vremena, iako svoje vreme rasipaju na bezbroj beznačajnih besmislica.

Po pravilu, mi smo veoma nestabilna i osetljiva ravnoteža različitih, često međusobno protivrečnih osećanja, potreba, sklonosti i stavova. Zavisno od oklonosti, u nama prevlada čas jedno, čas nešto sasvim drugo. Često se jednim delom sebe branimo od onog drugog dela.

Uzmimo par primera.

Recimo, veoma nas privuče neka osoba ali se ubrzo zatim uplašimo da bi, ako se prepustimo svom osećanju, mogla biti ugrožena naša sloboda i nezavinost. Naklonost će se pretvoriti u ravnodušnost ili srdžbu.

Ili, želimo da se istaknemo i na tome jedno vreme marljivo, naporno i sa poletom radimo. A onda se uplašimo da ćemo, isprednjačivši, neoprezno istrčavši, postati previše izloženi, predmet zlobne zavisti i meta napada. Polet splašnjava, postajemo tupi, bezvoljni. Ništa nam se ne započinje, nije nam ni do čega.

Ili se kolebamo između potrebe da se drugima podredimo i potrebe da druge podredimo sebi pa se čas postavljamo na jedan, čas na drugi način.

Ili se nečim ushitimo da bismo odmah zatim sebe prekoreli što ispadamo budale i dozvoljavamo da nas svašta zavede, umesto da ostanemo uvek smotreni i nepoverljivi.

I tako dalje.

U svemu tome naš ponos ima veoma veliku ulogu. Promene naših raspoloženja i osećanja su u mnogome uzrokovane time da li je naš ponos zadovoljen ili povređen. Kada je naš ponos zadovoljen, a to prvenstveno znači kada nam se priznaje važnost koju sebi pridajemo, skloni smo da budemo zadovoljni, dobro raspoloženi i blagonakloni. Kada nam se ta važnost osporava, naš ponos biva povređen što nas čini kivnim, razdraženim, mrzovoljnim.

Uzmimo da nas neko najpre ljuti, iako nije učinio ništa što bi nam za to dalo pravog povoda. A onda nam se odjednom učini da je taj isti čovek zapravo divna i krasna osoba. Stvar je u tome da je taj čovek najpre i nehotice vređao naš ponos jer nam nije ukazivao onoliko poštovanja koliko smatramo da zaslužujemo. A zatim je nekim svojim stavom ili postupkom podupro predstavu koju gajimo o sebi i time nas se ukazao u najpovoljnijem svetlu.

Kada bivamo zatečeni promenama vlastitih ili tuđih raspoloženja i osećanja, najbolje će biti da se zapitamo koje su ih to naše unutrašnje protivrečnosti proizvele ili šta ih je to u našem ponosu izazvalo.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)