Sadizam

Sadizam je nanošenje ne samo fizičkog već i, daleko češće i suštinski važnije, duševnog bola. Cilj sadiste je da unizi i ponizi. Sadizam se ne ispoljava samo u ekstremnim situacijama i dramatičnom obliku. Svugde oko nas ima mnogo sitnog, potmulog, prerušenog, prigušenog svakodnevog sadizma. Sadista nanosi patnju i iz toga izvlači neko mračno i varljivo zadovoljstvo koje se, naravno, ne ograničava na seksualnu sferu. To čak nije ni zadovoljstvo već pre neko trenutno olakšanje koje veoma brzo ustupa mesto osećanjima potištenosti i praznine.

Da bi druge naterao da pate, sadista zadaje udarce. Neretko fizičke ali mahom duševne. Grdi, vređa, postiđuje, omalovažava, nipodaštava, ismeva, kinji, zakera. Sputava i zabranjuje. Osujećuje tuđe nade, želje i potrebe.

Svoju sklonost ka mrcvarenju ljudi sklon je da predstavi kao oblik opravdanog pa čak i korisnog kažnjavanja. Sebe rado vidi kao bič koji šiba ljudsku niskost i nesavršenstvo, ne bi li druge naterao da postanu bolji nego što jesu.

Popravljanje ljudi i sveta, naravno, nije ono što sadista odista želi. Naime, ma šta drugi činili, uvek se nekako ispostavi da su, po njegovom dubokom uverenju, dostojni jedino šikaniranja i prezira. Njegove je zahteve nemoguće ispuniti jer su namerno neostvarivi.

Suštinska i očajnička potreba koja pokreće sadističku osobu je potreba da uzdrma i, ako je ikako moguće, sasvim uništi tuđe samopoštovanje. A sa samopoštovanjem i svaku radost i svako uživanje u životu.

Sadista je osoba lišena samopoštovanja i ne može da podnese da drugi imaju ono što njemu nedostaje. Duboko i gorko zavidi drugima na samopoštovanju i samopouzdanju, na zadovoljstvu sobom, svojim mogućnostima i svojim postignućima, na radosti, uživanju u životu. Čovek bez samopoštovanja je očajnik koji bi da sve oko sebe gurne u očajanje.

Sadističke sklonosti postoje gotovo u svakome. Intenzitet ovih sklonosti, međutim, zavisi od stepena samopoštovanja i samopouzdanja. Što čovek više poštuje sebe i što se više u sebe uzda, to će sadističke sklonosti biti beznačajnije i ređe dolaziti do izražaja. Što čovek više prezire sebe, što se oseća slabijim i praznijim, to će sadističke sklonosti dobijati na značaju, okrutnosti i snazi.

To lako možemo zapaziti i u nama samima, ako sebe biržljivo i iskreno posmatramo. Kada se osetimo uzdrmanim, uznemirenim, poniženim, kada smo nezadovoljni sobom, uzrujani i „loše raspoloženi“ tada se u nama javlja, često neodoljiva potreba da nekog „ujedemo“, „izbrusimo“, da nekom „natrljamo nos“. Da nekog, dakle, uvredimo i povredimo. Tada lako, ni krivi ni dužni, stradaju oni koji nam se slučajno nađu pri ruci.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)