Samoosuda

Uroš je sebi uništavao život žestokim, nemilosrdnim samoosudama. Obrušavao se na sebe nemilice. Čak se i ponosio time što se ni najmanje ne štedi.

Ma šta da učini, ma kako da postupi, Uroš nikada nije bio zadovoljan sobom. Sve mu se to činilo promašenim, jadnim, žalosno nedovoljnim, ništavnim.

Samoosuda se nekada ispoljavala neprikriveno i neposredno. Kroz besne pogrde kojima je sebe obasipao, kroz gnušanje, kroz potrebu da sebe povredi, čak rasparča na sitne komade. Ili se javljala nešto prikrivenije, kao želja da se iskoči iz vlastite kože. Ponekad bi to bila tupa potištenost. Neka teška obeshrabrenost, neko sveprožimajuće mrtvilo.

Da bi se iskupio za ono što je doživljavao kao nedopustive promašaje i ponižavajuće neuspehe, postavljao je sebi sve veće i sve neostvarivije zahteve koji su ga gurali u još dublju samoosudu.

Upao je tako u vlastitu mašinu koja ga je mlela iz dana u dan.

Bio je nepravedan prema sebi jer je o svojim mogućnostima i svojim ostvarenjima sudio na osnovu previsoko postavljenih merila.

Dičio se, međutim, svojom strogošću prema sebi. To nije dato svakom. Podsvesno je verovao da ga žestina samosude čini moralno nadmoćnim nad ljudima koji sebi gotovo ništa ne zameraju i sve bez zazora opraštaju. Užasavao se takvih ljudi i duboko ih prezirao. Smatrao je da se život ne sme uzimati olako.

Sebe je Uroš proglašavao za jadno, kukavno i nedostojno stvorenje. Bilo je u tome ipak mnogo oholosti. Upravo sklonost da sebe osudi je doživljavao kao najubedljiviji dokaz visokih ciljeva kojima je, za razliku od sobom zadovoljne većine, težio. Kao da se uznosio unižavajući se.

Samozadovoljstvo je smatrao najtežim grehom, koji čoveka drži u kaljuzi prosečnosti.

Uroš je hteo je od sebe da napravi savršeno biće i gonio je sebe ka tom neostvarivom cilju vitlajući bičem ubistvene samoosude.

Cilj nije postigao a svoj život je pretvorio u pakao.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)