Sloboda

Sloboda je nešto najdragocenije. Bez nje je život i besmislen i bljutav. Nesnosno je ropstvo u koje nas guraju drugi. Ali je još nesnosnije ono koje sami sebi namećemo. Šta smo bez slobode? Ništa spomena vredno. Tek „oruđe koje govori“, kako je Aristotel okarakterisao robove. Mizerne mašine, dakle, koje, usput budi rečeno, po delotvornosti daleko zaostaju za pravim.
Šta nam ostaje, odreknemo li se slobode? Ništa spomena vredno. Tek sumorno i otužno bitisanje koje se teško može nazvati životom. A ipak se mnogi ljudi spremno lišavaju slobode, zatvarajući sebe u vlastitim snagama sagrađenu tamnicu. U usku ćeliju sazdanu od to svakako moram i od ovo nikako ne smem. Malo je vazduha i malo svetlosti u toj ćeliji. U njoj se diše teško, vidi slabo i mutno. Tu se guši, kržlja, skončava. Upitate li ljude zašto to sebi rade, odgovoriće vam sa čuđenjem da je to samo po sebi jasno – borba za opstanak, kažu, nameće čoveku mnoge obaveze i mnoga odricanja. Proizlazi tako da zarad preživljavanja ubijaju život u sebi. Nešto se tu, očigledno ne uklapa.

Naravno, odgovor je veoma daleko od istine. Izgovor je to, stvoren da se prikriju stvarni razlozi jer ljudi po pravilu zamućuju istinske pobude za ono što čine.

Pročeprkamo li malo po nebrojenim svakako moram i nikako ne smem, naići ćemo na veoma malo toga što zasita služi opstanku kao navedenoj svrsi. Najveći deo stvari koje ćemo naći ima cilj da zadovolji jednu sasvim drugu potrebu. To je potreba da se pokaže i pred sobom i pred drugima. Da se iznude priznanja, odobravanja, pohvale, divljenja. To je potreba da čovek samom sebi dokaže kako je, eto, bolji od mnogih i kako nimalo ne zaostaje u sveopštoj a suludoj životnoj trci. To je potreba da se, jasno rečeno, taština zadovolji.

Čovek tako sebe pretvara u roba, u puko oruđe sopstvene taštine, rođene iz duboke unutrašnje neisgurnosti i sveprožimajućeg straha.

Koliko je samo suvišnih budalaština među brojnim moram i ne smem kojima ljudi sebe satiru i guše. Koliko izlišnih besmislica. Koliko štetnog, ponekad čak zločinačkog ima u svemu tome. Surovo je ropstvo koje ljudi sebi nameću, a ni zbog čeg stvarno vrednog i važnog.

Najveći neprijatelj slobode nije sila koja nam se otvoreno spolja nameće već naša vlastita taština koja nas podmuklo u ropstvo zavodi.

Unutrašnju slobodu je nemoguće doseći dok se ne oslobodimo taštine. A život bez slobode nije život. Tek sumorno i otužno bitisanje.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)