Spasitelj

Radomira su kroz život vukle dve snažne a međusobno suprotstavljene unutrašnje pobude. Jedna je bila da se istakne, da nadvisi ostale i da zauzme nadmoćan položaj. Druga je bila da ljudima bude od koristi i na usluzi. Sebe je istovremeno video kao ličnost od izuzetnog značaja ali i kao osobu izuzetne plemenitosti koja sve čini za druge a ništa ne traži za sebe.

Sveprožimajuća i proždiruća ambicija ga je gonila da postiže uspehe i da ljude nadvladava, ostavlja za sobom i smešta ih ispod sebe.

Fantazija o plemenitosti mu je nalagala da izigrava dobročinitelja koji deli šakom i kapom.

Nesigurnu i krhku ravnotežu između ove dve težnje, koje su ga raspinjale i vukle na suprotne strane, Radomir je našao u liku spasitelja.

Spasitelj je istovremeno iznad i ispod onih koje spasava. Iznad jer je moć u njegovim rukama, ispod jer je on taj koji služi.

Tako se Radomir uživeo u ulogu spasitelja a da ipak nije pronašao duševni mir. Krhka unutrašnja ravnoteža bila je stalno narušavana.

Bilo je mnoštvo onih koji nisu priznavali njegovu nadmoć, čak ni po cenu da budu spaseni. Onih koji su mu se opirali, koji su ga osporavali i koji su se trudili da ga sruše sa položaja u svetu na koji je zaseo.

Bilo je i onih koji su jednostavno odbijali da budu spaseni, koji su išli svojim putem, ne obazirući se na njega.

Bilo je, naravno, i onih koji su ga priznavali i obožavali kao svog spasitelja. Koji su mu se klanjali, koji su mu kadili i koji su ga uznosili.

Ubrzo se, međutim, Radomir suočio sa jednostavnom činjenicom – da su spasavani bezobizrno iskorištavali svog spasitelja. Tada se osetio upotrebljenim i poniženim, kao obično oruđe.

Obožavanje kojim su ga obasipali bilo je cinično i lažno. Krupnim laskanjem se jednostavno kupovala najprizemnija korist. Radomir se našao u procepu. Ako odbije da udovoljava drugima, spašće se izrabljivanja i poniženja koje ono nosi, ali će istovremeno ugroziti predstavu o vlastitoj plemenitosti. Ako nastavi da udovoljava, srozaće sebe sa veličine, kakva je verovao da jeste, na obično oruđe u tuđim rukama i tuđeg roba.

Izlaz je našao u neuspehu. Ako ne može da išta učini, ne može se od njega ništa tražiti. Ako nema ništa, ne može ništa ni dati.

A pritom je, što je od veoma velike važnosti, mogao da zadrži predstavu o sebi kao o izuzetno značajnoj ličnosti kojoj niko nije ravan. Jednostavno je ubedio sebe da je njegov neuspeh posledica njegove nadljudske plemenitosti. A plemeniti ljudi uvek stradaju u sukobu sa pokvarenima.

Što su praktični neuspesi bili veći i češći, Radomir je sebe sve više video kao moralno ne samo nadmoćnu već i moralno nedostižnu osobu.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather