Središte sveta

Verovao je da je središte sveta. Da se sve oko njega obrće i da mu sve mora biti podređeno. Drugi se baš i nisu slagali sa takvim viđenjem. Sukobi su stoga bili neminovni. Druge ljude nije doživljavao kao bića sa vlastitim postojanjem, vlastitim pravima, željama, potrebama, nevoljama, strahovima, neodumicama, problemima. Drugi su za njega postojali tek kao manje ili više korisno sredstvo za ostvarenje njegovih ciljeva, potreba i želja, uklanjanje njegovih problema, umirenje njegovih strahova. Ili kao razdražujuća prepreka koju treba ukloniti.

Težio je da druge upotrebi ili poništi. U svakom slučaju, da ih izbriše kao samostalne ličnosti. Drugi su se tome odupirali. Otimali su se, suprotstavljali, sukobljavali. Ili pokušavali da stvari obrnu pa da oni njega upotrebe, umesto da on to učini sa njima, što ga je dovodilo do besa.

Živeo je u stalnim razmiricama, sa gorkim ubeđenjem da njega niko ne razume. Tešio se pomišlju da je to zato što je od svih ostalih toliko bolji da ga jednostavno ne mogu shvatiti. Ili da je po sredi čista zavist onih koji mu nisu ni do kolena.

Nisu se prema njemu imali upravljati samo ljudi već i priroda. Vreme je, recimo, imalo biti onakvo kako njemu odgovara. Priroda se, naravno, na njega nije uopšte obazirala.

Pokušao je da sebe postavi u središte sveta, ali je svet za to slabo mario. Često je zbog toga bivao razdražen i potišten.

Kao da mu je neko nepravedno i nasilnički uskratio ono što je po svaku cenu morao imati. Mučilo ga je osećanje slabosti i nedovoljnosti koje se nadao da prevaziđe tako što će sebe načiniti središtem svega.

Ali to tako nije išlo.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather