Stid

Stid je vid ljutnje prema sebi samom. Stid je samoosuda zbog toga što smo se pokazali onakvim kakvi mislimo da ne bismo smeli biti.

Različiti ljudi se stide zbog različitih stvari. Jedni zato što su bili previše napadni, drugi zato što su bili previše povučeni i nisu uspeli da se nametnu. Jedni zato što su ispali sebični, drugi zato što su dali previše. Neki se stide svog izgleda, neki nespretnosti, neki neznanja, neki neobaveštenosti. Neki se stide surovosti, neki blagosti ili nežnosti. Neki se stide hladnoće, neki osećanja koja izmiču kontroli.

Beskonačan je spisak onoga čega se pojedini ljudi stide. Svako uspostavlja neki svoj sistem onoga što bi morao i onoga što ne bi smeo biti. I reaguje stidom kada mu ne uspe da zadovolji zahteve ovog sistema.

Svest o stidu je nekada jača, izoštrenija i izraženija, nekada slabija, raspršenija i mutnija. Nekada je to oštar osećaj da bismo najradije «propali u zemlju» ili «umrli» od stida. Nekada je to neodređeno osećanje da se čovek zbog nečeg »izblamirao». Nekad se stid izražava kao nejasna potištenost ili prividno bezrazložno odbijanje da se susretne sa ljudima koji su svedoci onoga što je čoveka postidelo.
Stid nas, međutim, ne popravlja. Ne čini nas ni čvršćima, ni sposobnijima, ni boljima. Stid je jalov kao i svaka samoosuda. On je oružje samokažnjavanja koje nanosi bol ali ne donosi napredak.
Stid ubija neposrednost, sputava energiju i udaljava nas od sebe, čineći nas izveštačenim, ukočenim, zaplašenim i napetim.
Ono smo što jesmo i nemamo razloga da se toga stidimo. Nije stvar u tome da postanemo čudovište od savršenstva, kakvo smo sebi možda zacrtali da moramo biti, već u tome da prihvatimo sebe onakve kakve jesmo. Bez oholosti ali i bez stida. Oholost i stid su, uostalom, samo lice i naličje neralnog odnosa prema sebi.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather