Strah i unutrašnja pretnja

U osnovi, postoje dve vrste straha. Strah koji izaziva neka spoljna opasnost i onaj čiji je izvor u nama samima. Prvi se čini po sebi razumljivim, mada ne mora to uvek biti. Ponekad spoljnom opasnošću prikrivamo unutrašnju pretnju. Na primer, osoba koja se boji groma u osnovi strahuje od svoje potrebe da zgromi samu sebe. Strah koji sami stvaramo je zagonetniji, mučniji, suroviji. Spoljašnji strah ima jasan, određen povod i doživljava se neposredno. Iznutra proizveden strah kao da dolazi niotkuda. Često se javlja bez jasnog povoda. Doživljava se prigušeno, kao neka mučna, tinjajuća uznemirenost, koja ponekad narasta do panike a da se za to ne vidi pravi razlog.

Mnogi ljudi pokušavaju da, naporom volje, iskorene unutrašnje strahove koje smatraju ponižavajućom slabošću. Oni, jednostavno, sebi zabranjuju da se plaše jer je strah dokaz da nisu božanski nedodirljiva i nepovrediva bića, kakvim sebe vole da zamišljaju, već obična i ranjiva ljudska stvorenja.

Drugi, pak, pokušavaju da se oslobode unutrašnjih strahova kljukajući se sredstvima za smirenje.

Treći bi da se reše uznemirenosti kroz aktivnosti koje bi trebalo da ih otupe ili omame.

Ni jedan od ovih načina ne daje prave rezultate jer se svi bave posledicama, zaobilazeći uzrok.

Šta proizvodi strah čiji je izvor u nama samima?

Tu je na delu snažna unutrašnja pretnja čiji je najvažniji uzrok – prezir prema sebi.

Ljudi stvaraju složen sistem unutrašnjih zapovesti i zabrana, često međusobno protivrečnih i neoistvarivih. Sistem onoga što moraju i onoga što ni u kom slučaju ne smeju činiti, a koga su u najboljem slučaju tek delimično i na krajnje maglovit način svesni. Kada prekrše svoje unutrašnje zapovesti ili zabrane, obrušavaju se na sebe silovitim samoprezirom, praćenim potrebom da sebe kazne ili čak unište.

Unutrašnji strah je u osnovi strah od samoprezira i siline samouništvajuće pretnje koju samoprezir sobom nosi.

Povod unutrašnjih strahova najčešće ostaje zamagljen jer je zamagljen čitav sistem unutrašnjih zapovesti i zabrana pa je, bez dodatnog raščlanjivanja, nejasno koja je od zapovesti ili zabrana povređena i na koji način.

Što su zapovesti brojnije i neumoljvije, zabrane kruće i sveobuhvatnije, strahovi su snažniji i stalniji. Događa se da sistem zabrana i zapovesti postane do te mere zahtevan da je prosto nesprovodiv u stvarnom životu. Tada povremene strahove zamenjuje jedna stalno prisutna i, naizgled, zagonetna, ničim izazvana zebnja koja zatim svoje opravdanje pokušava da nađe u spoljašnjim okolnostima.

Šta činiti sa unutrašnjim strahovima?

Besmisleno ih je i uzaludno prigušivati ili pokušavati da se na silu iskorene.

Naprotiv, korisno ih je doživeti u svoj njihovoj snazi a zatim potražiti koja ih je to neispunjena zapovest ili prekršena zabrana izazvala.

Ma koliko mučni bili, unutrašnji strahovi su jedan od važnih putokaza u spoznaji vlastitog bića. Prateći ih, spuštamo se u sopstvene dubine. I tako ih se postepeno oslobađamo. Što smo bliže sebi, to se manje plašimo jer sebe manje preziremo.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather