Strah kao izgovor

Ima strahova koje sami proizvodimo da bi nam poslužili kao opravdanje i izgovor. Tada sebe uspevamo da ubedimo kako se bojimo onoga što zapravo ne želimo. Ovo se ne zbiva svesno. Mi zaista osećamo strah. Strah može bit čak veoma intenzivno doživljen a ipak ostati nestavaran. I osećanja umeju da lažu kao i sve ostalo. Postoje prava i postoje prividna osećanja. Ona koja su zaista to što izgledaju i ona koja prikrivaju nešto drugo. Najteže ih je međusobno razlikovati.

Zašto se pred sobom izgovaramo strahom?

Da bismo izbegli osećanje krivice jer ne činimo ono što nam izgleda da bi trebalo, da bi se štaviše moralo činiti.

Zato što smo sebi zabranili da se upravljamo prema hoću i neću. Zato što smo naučili da ih zanemarujemo, previđamo.

Zato što smo izvorno hoću i neću zamenili sistemom prinuda. Strah nam omogućava da te prinude izvrdamo a da ih ne osporimo. Da se odupremo a da istovremeno ne dovedemo u pitanje ono čemu se opiremo. Nije da nešto nećemo, nije da nam se nešto ne dopada, nije da u nešto ne verujemo, samo se plašimo. Inače bismo zalegli svim srcem.

Strah, koji smo stvorili kao opravdanje, omogućava nam da, ne narušavajući privid u kome živimo, ipak ispoljimo nešto od svojih stvarnih osećanja, iako prerušenih do neprepoznatljivosti. I istovremeno nas sprečava da ih otvoreno priznamo, bez prikrivanja prihvatimo.

Tako ostajemo zaglavljeni u jednom nemogućem kompromisu između trebalo bi i ne želim, izbegavajući da to uopšte uočimo a kamoli da razrešimo suprotnosti između kojih smo uklješteni.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather