Strah od kritike

Svako više voli da bude hvaljen nego kuđen i osporavan. Ali strah od kritike može poprimiti tako razarajuće razmere da neke ljude u potpunosti obeshrabri, osakati i onemogući. Ti ljudi kritiku ne doživljavaju kao ukazivanje na ovaj ili onaj konkretni propust ili nedostatak već kao surov napad koji osporava, ruši i poništava čitavu njihovu ličnost.

Za mnoge ljude je tuđa kritika dokaz vlastite bezvrednosti. Razumljiv je otuda ogroman strah od moguće i stalno preteće osude. Takve osobe osećaju da su, bilo šta činile, uvek na odsudnom ispitu koji treba da potvrdi ili porekne njihovu vrednost i to pred neumoljivim i često zlonamernim sudijama.

Očajnički im je potrebno da postanu nesporni, besprekorni. Besprekornost je jedina njihova nada. Budući da ne uspevaju da postanu nesporni i besprekorni, dižu ruke od svega i zadovoljavaju se životarenjem.

Ne uspevaju jer je nemoguće biti besprekoran. Prvo zato što niko nije savršen. A zatim i zato što nas ljudi često ne procenjuju na osnovu naših stvarnih dostignuća, učinaka ili vrednosti, već na osnovu vlastitih predrasuda, ograničenosti, želja, potreba, ciljeva, emocija pa i trenutnih raspoloženja.

Ljudi se retko udubljuju u ono što drugi rade ili jesu i zato im se događa da procenjuju pogrešno, brzopleto i nepravedeno. Ljudi su po pravilu previše zaokupljeni sobom da bi se pomno bavili nama i vrednovali nas onako kako zaslužujemo ili verujemo da zaslužujemo.

Tuđe mišljenje nam, naravno, može biti od koristi. Ljudi nam mogu ukazati na naše pogreške, nedostake ili mane i tako nam pomoći da unapredimo sebe same. Ili nas mogu ohrabriti, ukazujući nam na naše sposobnosti i vrline. Ali mogu i pogrešiti, namerno ili nenamerno, dobronamerno ili zlonamerno.

Besmisleno je i ponekad pogubno oslanjati se na tuđe vrednovanje onoga što činimo ili jesmo, bilo da nas kude ili da nas hvale. A još je besmislenije i pogubnije doživljavati svaku svoju manu kao dokaz suštinske bezvrednosti. Svako ima svojih dobrih i loših strana. Ako grešimo u jednom, ne znači da grešimo u svemu i ako u nečemu nismo dobri ne znači da ni u čemu ne valjamo.

Samoprocena je ono najvažnije. Sami sebe ipak najbolje poznajemo. Pod uslovom, naravno, da nismo odlučili da sami sebe zavaravamo.

Upravo samoprocena nedostaje ljudima čije živote uništava prekomerni strah od kritike. Ti ljudi ne stoje na čvrstom tlu i nemaju pravu predstavu o sebi. Hteli bi da budu ono što nisu i zato im je neophodno da im to neko potvrdi. Oni lebde u nekom nerealnom svetu i zato se tako panično boje da će ih drugi svojom kritikom spustiti na zemlju.

Zato zavise od tuđeg suda čiji značaj poprima preuveličane, neprimerene razmere, postajući pravi strašni sud.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)